Tata kupi mi auto

Sa advertajzingom kakvim smo suočeni danas, kompanije pokušavaju da stvore potrošače za ceo život, a na meti su i oni najprofitabilniji – deca. Deca su postala ravnopravni sa odraslima u kupovini, a prepoznaju se i kao samostalni segment potrošača. Koliko je, i da li je, moralno poslovati na ovakav način?


U današnjem svetu čini se kao da ne možemo umaći potrošačkoj kulturi. Čovek je od davnina imao potrebu za određenim materijalnim stvarima, a kako je vreme prolazilo dobili smo sve veću mogućnost da naše potrebe zadovoljimo. Ne pričamo ovde samo o skupim stvarima, već o proizvodima koje koristimo svakodnevno. Brendovi su svugde oko nas. Čine nas različitim, pružaju nam mogućnost da se iskažemo. Postali smo preokupirani sa različitim proizvodima koji nam se svakodnevno plasiraju sa različitih strana bilo sa televizije, bilborda, interneta…

Deca su sve više privlačna za preduzeća kao ciljna grupa koja samostalno kupuje, a ima i uticaj na druge – njihove roditelje. Njihovo mišljenje se oblikuje od  malih nogu, počevši od roditelja, prijatelja i na kraju masovnih medija. Kupovna moć i uticaj se nekada vezivala samo za kupovinu sitnica kao što su slatkiši i sitne igračke, međutim danas su oni podjednaki učesnici u donošenju odluka od veće važnosti kao što su proizvodi visoke tehnologije ili oni koje cela porodica koristi npr. automobili.

Da li ste znali da bračni parovi sa decom mlađom od šest godina troše za 10% više nego oni bez dece, porodice sa decom od 6 do 12 godina troše i do 24% više od porodica koje nemaju decu, dok je potrošnja u zajednicama sa decom starijom od 18 godina i do 36% viša nego u porodicama bez dece. Zašto je to tako? Ako mislite da je odgovor na to pitanje zato što bračni parovi izdvajaju više novca za hranu, odeću ili obuću, jer ne kupuju samo za dvoje, delimično ste u pravu. Tom zaključku nedostaje činjenica da deca danas poseduju daleko intenzivniji uticaj na svoje roditelje prilikom kupovine nego što je to ranije bio slučaj. Nekada, naročito na prostoru Srbije, deca nisu učestvovala u kupovini, a kamoli donosila odluke i direktno ili indirektno uticala na starije. Neosporivo je da su deca oduvek imala želje, počevši od zahtevanja omiljenog soka, preko raznih igračaka, lopte, rolera ili skejta, pa sve do računara i mobilnog telefona; a za one malo starije, po mogućstvu, najbolji model kao što je iPhone. Možemo se setiti mnogih primera, poput reklame za lego kockice koje svetle u mraku zbog kojih smo verovatno toliko dosađivali roditeljima pričajući im o njima, da su nam ih oni verovatno kupili, kako bi se „tortura“ završila. S jedne strane, možemo zahvatliti medijima koji su usmereni na dečiju pažnju i zbog kojih možemo čuti izjave poput: „Hoću patike kao što nosi dete u reklami“. Pojava dece u reklamama za odeću, obuću, kredite banaka je danas manje-više normalna stvar. Deca postaju savetnici koji lako mogu ubediti roditelje da kupuju i zato se ovaj segment potrošača naziva i „tri u jedan“- sami troše svoj džeparac, utiču na roditelje i postaju lojalni potrošači koji će marku koristiti i kad porastu. Osmišljavanje reklamnih poruka zvuči lako, ali predstavlja zahtevan proces s obzirom na to da su deca veoma iskrena bića koje je istovremeno lako oduševiti, ali i razočarati.

„Radije se oslanjamo na to da će dete naći način da natera majku da kupi proizvod, nego da se direktno obraćamo njoj“- Barbara Martino

Način da se dođe do dečije pažnje nije samo jedan. Osim televizije, danas imamo i internet, časopise, filmove i video igre. Dete, koje upija informacije velikom brzinom, je svakodnevno suočeno sa nekim oblikom propagande. Upoređujući reklame od pre samo 20 godina, možemo uočiti značajne razlike i primetiti da se kompanije sve više obraćaju deci.

Društvo kaže!
S druge strane, možemo zahvaliti društvu u kom će se neretko desiti da vršnjaci (u osnovnoj skoli najčešće) međusobno ismevaju jedni druge zbog marke mobilnog telefona, patika, garderobe, ili direktno utiču na stvaranje osecaja omalovažavanja kao što je npr. priča druga iz klupe o njegovom luksuznom letovanju. Pretpostavimo da bi jedan roditelj, užasnut i povređen zbog kompleksa niže vrednosti koje je prepoznao u svom detetu, učinio sve kako bi utešio dete, te da prvo sledeće skupo letovanje ili dobar telefon u toj situaciji nisu nešto što bi se detetu uskratilo. Preterano zar ne? Možda potiče sve od medija, ali samo možda… Mediji bi trebalo da služe kao posrednik koji nas upoznaje, ili dete, sa nekim dobrom, a na nama je da naučimo decu kako bi trebalo da doživljavaju to dobro. Kako kompanije mogu da postanu „dobri momci“, a ne samo predatori? Odgovor je – povećanjem društvene odgovornosti. Reklamirati proizvode i usluge koji ne ugrožavaju zdravlje dece, podsticanje dečijeg razvoja, targetiranje na način da deca mogu da shvate šta im se zaista nudi, samo su neki od primera. Pitanje je samo, da li su kompanije spremne da postanu „dobri momci“ ili je želja za profitom veća.

AUTORKA: Vesna Kartalija

Ocenite tekst: