Trampov carinski rat

 Ako to već niste znali, ovog proleća je ponovo u modi ekonomski protekcionizam. Iako mnogi smatraju da su samo deo burne ekonomske istorije, protekcionističke mere ne gube na aktuelnosti. Predsednik SAD Donald Tramp je početkom marta potpisao uredbu kojom se nameću carinske tarife od 25% na uvoz čelika i od 10% na uvoz aluminijuma u SAD. Od ovog poteza, usmerenog pre svega ka Kini, za sada su oslobođene samo dve susedne države – Kanada, inače jedan od najvećih izvoznika čelika i aluminijuma u SAD, i Meksiko, četvrti svetski izvoznik aluminijuma. Kineska vlada, kao najveći svetski izvoznik čelika, ubrzo je uzvratila kontramerama najavljujući carinske tarife na 128 američkih proizvoda.    

Uprkos široko podržanoj mantri o blagodetima slobodne trgovine, predsednik SAD ovim merama otvoreno pokušava da zaštiti domaću industriju čelika od inostrane konkurencije, što je najavljeno još tokom njegove predsedničke kampanje. Uvođenje ovih carinskih tarifa javnosti je prikazano kao očuvanje brojnih radnih mesta američkim proivođačima čelika. Ipak, kakav će realan ekonomski efekat postići američka administracija ostaje da vidimo, iako nas prošlost brojnih carinskih tarifa i drugih protekcionističkih mehanizama uči da ovakav tip intervencije nosi određene političke i ekonomske posledice.

Istorijat
Carinskom tarifom se obično označava porez na uvoz ili izvoz proizvoda koji jedna suverena država nameće drugoj, da bi vlasti povećale prihode ili kako bi zaštitile domaće proizvođače od stranih konkurenata. Nametanjem ove vrste poreza jednoj državi na uvoz njenih proizvoda podstiče se bolja konkurentnost domaćih proizvoda.

Pored toga što, prema Ustavu SAD, samo Kongres ima pravo da utvrđuje i nameće carinske tarife, tokom prethodnih godina mnoga ovlašćenja Kongresa su preneta na izvršnu vlast.

Jedan od poznatih primera iz moderne istorije je carinski rat između Vajmarske republike i Poljske (1925–1934), poznat kao nemačko-poljski carinski rat. Povećanje carinskih tarifa na ugalj i čelik nametnute su Poljskoj kako bi došlo do unutrašnje ekonomske krize i potom do odustajanja od pretenzija na teritorije koje je želela i Vajmarska republika. Posledice ovog carinskog rata su mešovite, ali i paradoksalne – carinski rat je završen nemačko-poljskim mirovnim sporazumom, Vajmarska republika je priznala granice Poljske, a Poljska, uprkos nametnutim carinskim tarifama, pronašla nova izvozna tržišta za svoje proizvode, uz značajno unapređenje železničke infrastrukture i trgovine na Baltičkom moru.   

Američki protekcionizam
Kada su u pitanju SAD, Fordni–Mekamberov zakon (Fordney-McCumber Tariff Act) o uvođenju carinskih tarifa iz 1922. godine jeste još jedan primer da se carinskim tarifama ne postižu uvek primarni ciljevi protiv određene države, već da oni imaju i neočekivane negativne posledice. Nazvan po kongresmenu Fordniju i senatoru Mekamberu, ovaj carinski zakon je povećao carinske tarife na sve uvozne proizvode u proseku za 14%. Ove carinske tarife su po svom karakteru bile defanzivne jer su imale za cilj da zaštite domaće poljoprivrednike i najveća fabrička postrojenja od konkurencije iz evropskih država.

Fordni–Mekamberov zakon je podržan od strane republikanske partije, oštro je kritikovan od demokrata, ali i poznatog industrijalca Henrija Forda, koji je odlučno smatrao da su carinske tarife suvišne jer je američkoj automobilskoj industriji bilo neophodno osvajanje novih stranih tržišta, što je tada bilo prilično otežano. Opozicioni političari su isticali da domaćim poljoprivrednicima i nije bila potrebna zaštita u vidu carinskih tarifa, jer su većinu svojih proizvoda plasirali na domaćem tržištu, dok su strana tržišta koristili samo za prodaju viška proizvedene robe.

Kao nepredviđena negativna posledica ovog zakona, došlo je do povećanja životnih troškova u 32 grada širom SAD, dok su cene prehrambenih proizvoda u Čikagu porasle za 16,5% u, a cena garderobe za 10,2%. Nakon usvajanja Fordni–Mekamberovog zakona o povećanju carinskih tarifa na uvozne proizvode, slične mere su preduzele evropske države – Francuska je podigla carinske tarife i do 100% na automobile, Španija na sve proizvode američkog porekla, a Nemačka i Italija na uvoz žitarica.

O sasvim suprotnom efektu ovog zakona govori i podatak studije iz 1996. godine da su njegovim usvajanjem američki poljoprivrednici izgubili oko 300 miliona dolara na godišnjem nivou.

Skromni i pogubni efekti Fordni–Mekamberovog zakona nisu bili dovoljno značajna lekcija iz prošlosti, pa je nastao i Smut–Holijev zakon (Smoot-Hawley Act), nazvan po senatoru Smutu i kongresmenu Holiju, kojim su povećane inače visoke stope carinskih tarifa.

 „Da je Tramp moj student na Osnovama ekonomije, ocena 5 bi bila previsoka. – D. J. Budro, profesor ekonomije na Univerzitetu Džordž Mejson.

Slično kao i predsednik Tramp, još 1928. godine u toku predizborne kampanje republikanski kandidat za predsednika SAD Herbert Huver najavljuje povećanje carinskih tarifa na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Međutim, iako je imao podršku većinskog dela republikanske partije, povećanje tarifa se ne usvaja u Kongresu i to zahvaljujući snažnim argumentima umerenih republikanaca. Kako bi vlasti pružile nekakav odgovor na potpuni slom berze 1929. godine, protekcionističke mere su bile sve popularnije, a nacrt Smut–Holijevog zakona skromnom većinom prolazi zakonodavni proces i postaje zakon juna 1930. godine uz pomoć predsednika Huvera. Usvajanje zakona je obeležila i peticija čiji su potpisnici bili neki od najznačajnijih tadašnjih ekonomista, koji su zahtevali od Huvera da uloži veto i time spreči da zakon stupi na snagu. Smut–Holijev zakon je, povećanjem carinskih tarifa za 20% u proseku, značajno uzdrmao dotadašnje poverenje u američke finansijske institucije i obeležio početak ekonomskog izolacionizma SAD.  

Kao i kod drugih protekcionistčkih mera, povećanje carinske tarife je u početku delovalo uspešno, međutim, veoma brzo uvozni i izvozni parametri SAD beleže pad od preko 60%, stopa nezaposlenosti je sa 8% došla do 16%, a BDP je naglo pao. Mnoge evropske banke beleže značajne gubitke u svom poslovanju, što je indirektna posledica uvođenja obe vrste carinskih tarifa – ad valorem i specifičnih tarifa, odnosno po osnovu vrednosti proizvoda i količine proizvoda koji se uvozi. Tako je planiranje privrednih aktivnosti postalo veoma kompleksno.

Od predviđenih carinskih mera trenutno su oslobođene samo dve zemlje – Kanada i Meksiko.

Ekonomska usamljenost SAD je pogoršana kada su povećanjem carinskih tarifa, u vidu kontramera, druge države započele da štite sopstvene poljoprivredne i industrijske proizvode – Kanada je uzvratila uvođenjem 16 novih carinskih tarifa i povećanjem postojećih za 30% u proseku, Nemačka se nalazila u stanju autarhične ekonomije, a Velika Britanija se okrenula trgovinskoj saradnji sa evropskim državama.

Trampove tarife
Nametanje carinskih tarifa određenim državama, zanemarivanje multilateralnih trgovinskih sporazuma i ignorisanje empirijskih primera iz ekonomske istorije, navelo je mnoge američke intelektualce da preispitaju zakonsku proceduru usvajanja zakona kojim se uvode carinske tarife različitog karaktera. Pored toga što, prema Ustavu SAD, samo Kongres ima pravo da utvrđuje i nameće carinske tarife, tokom prethodnih godina mnoga ovlašćenja Kongresa su preneta na izvršnu vlast, zato je predsednik Tramp predlogom za povećanje carinskih tarifa na uvozne proizvode ipak postupio u okviru svojih ovlašćenja. Trampov postupak nije usamljeni slučaj u raskošnoj istoriji carinskih tarifa koje su SAD nametale drugim državama, zato je danas neophodno ponovo razmotriti opravdanost jednog tako snažnog ekonomskog mehanizma u rukama predsednika, bez obzira na to što su dometi carinskih tarifa vrlo ograničeni. S druge strane, treba biti oprezan prilikom podvlačenja bilo kakvih paralela, jer se u obzir uvek mora uzimati i sam istorijski kontekst. Naime, ekonomska situacija u svetu u trenutku donošenja Smut–Holijevog zakona je bila krizna i alarmantna, te su ovakve mere (i pored protivljenja većine relevantnih ekonomista) za tadašnju administraciju predstavljale slamku spasa. Danas svetska ekonomija, i pored i dalje prisutnih efekata krize iz 2008. godine, beleži stabilan rast. Tu je i ograničavajući faktor u vidu Svetske trgovinske organizacije, koja je uspostavljena upravo da bi se izbeglo ponavljanje istorijskih grešaka. Međutim, Tramp ignoriše STO i optužuje njene predstavnike za nepravedan odnos prema SAD. Iako je obuhvat ovih tarifa dosta uži nego kod Smut–Holijevog zakona i ograničen samo na aluminijum i čelik, postoji bojazan da će se odgovorom drugih država proširiti. Kao glavne uzročnike uvođenja ovih tarifa Tramp vidi Kinu i Južnu Koreju, na koje su ove tarife prevashodno i usmerene. Iako na problem preplavljivanja tržišta metalnom robom navedenih zemalja zbog veštački smanjenih cena upozoravaju i ekonomisti, najveće posledice ovih mera bi snosile EU, Kanada i Meksiko, koji su veći uvoznici čelika od Kine. Stoga, odsustvo reakcije finansijskih tržišta na ovaj događaj treba uzeti sa dozom rezerve. Pored toga što se Tramp uporno predstavlja kao prolazna anomalija koja neće za sobom ostaviti velike posledice zbog ograničenja koja mu nameća predsednička pozicija (dokument koji je potpisao nije izvršna uredba već predsednički proglas), zapaljive izjave u osetljivoj geopolitičkoj situaciji kakva je danas mogu imati velike političke posledice, a samim tim i ekonomske. Jer, kako je komentarisao predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi, „ako uvodite tarife saveznicima, postavlja se pitanje ko su vam prijatelji”.

AUTORI: Filipa Ristovska i Milan Smikić

Ocenite tekst: