Trijumf empirije

Oktobra ove godine, Švedska kraljevska akademija dodelila je Nagradu Švedske banke u znak sećanja na Alfreda Nobela, Angusu Ditonu sa Univerziteta Prinston za „njegovu analizu potrošnje, siromaštva i blagostanja”.

 

Angus Diton je rođen 1945. godine u Edinburgu. Kao stipendista, studirao je na Kembridžu, gde ga je matematika posebno interesovala. Međutim, ubrzo je izgubio interesovanje za matematiku i nakon neuspelog pokušaja da postane filozof nauke, okrenuo se ekonomiji na nagovor univerzitetskih mentora. Diplomirao je i doktorirao na Kembridžu, bio je profesor ekonometrije na Univerzitetu u Bristolu, da bi 1983. godine prešao na Prinston, gde i danas predaje. Diton je, prema obrazloženju Švedske kraljevske akademije, dobio Nobelovu nagradu za tri povezana dostignuća.

 

Sistemi tražnje i mikroekonomija

 

Sistem tražnje predstavlja skup jednačina u kome svaka pokazuje kako se menja tražena količina nekog dobra u zavisnosti od promene cena ostalih dobara i dohotka potrošača. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina XX. veka brojni ekonomisti su testirali postojeće sisteme tražnje i tom prilikom došli do zaključka da su oni neuspešni u predviđanjima i da ne odgovaraju pretpostavci racionalnosti potrošača. Diton je dokazao da su modeli loše formulisani tvrdeći da je teorija izbora potrošača formulisana na nivou pojedinca i da njena predviđanja ne moraju nužno da važe na agregatnom nivou, kao i da restriktivnost pretpostavki modela onemogućava prikupljanje podataka. Diton je zajedno sa svojim kolegom Džonom Mulbauerom 1980. godine stvorio tkzv. skoro savršeni sistem tražnje (eng. almost ideal demand system) kako su ga njih dvojica nazvali, koji je znatno jednostavniji za korišćenje od prethodnih modela i koji koristi fleksibilnije pretpostavke. Ove karakteristike razlog su velikog uticaja koji je ovaj model imao kako na akademsku zajednicu, tako i na same kreatore ekonomske politike. Ovaj model najviše se koristi za analizu efekata određenih ekonomskih politika, konstruisanje indeksa cena, kao i za poređenje životnog standarda između stanovnika različitih zemalja i tokom vremena.

 
Veza između potrošnje i dohotka

 
Dve veoma bitne teorije vezane za odnos ovih varijabla, Modiljanijeva teorija životnog ciklusa potrošnje i Fridmanova teza o permanentnom dohotku predviđale su da će pojedinci izjednačavati potrošnju tokom vremena. Prema Fridmanovoj teoriji permanentnog dohotka, ako bi došlo do neanticipiranog šoka koji bi izazvao povećanje plata nekog pojedinca, on bi deo tog novca uštedeo kako bi imao više novca na raspolaganju u nekom budućem periodu kada dođe do krize. Ova teorija odgovarala je činjenici da je na agregatnom nivou dohodak volatilniji od potrošnje. Diton će, međutim, kasnije tvrditi da će u uslovima Fridmanovog modela i pod pretpostavkom da će jedna povišica signalizirati da će doći do još povišica u budućnosti, racionalni potrošač zapravo natproporcionalno povećati potrošnju kada dođe do povećanja plate u tekućem periodu jer je u mogućnosti da predvidi buduća povećanja. Ako je ovo tačno, potrošnja je u stvari volatilnija od dohotka. Njegova teorija zajedno sa empirijskom analizom pokazala je da je potrošnja volatilnija od dohotka, što je u suprotnosti sa onim što su ekonomisti mislili. Ova protivrečnost postala je poznata kao Ditonov paradoks. Do Ditona, ekonomisti su potrošnju i dohodak analizirali na agregatnom nivou. Diton je, međutim, analizirao ove dve varijable na nivou pojedinca i u svojim radovima pokazivao da se određene varijacije u ekonomiji ne mogu uočiti ako posmatramo reprezentativnog potrošača. Njegova analiza pomerila je fokus empirijskog istraživanja potrošnje sa agregatnog na individualni nivo.

 
Životni standard i siromaštvo

 
Zahvaljujući upotrebi statističkih podataka o domaćinstvima, u čemu je Diton učestvovao, došlo je do značajnog prodora empirijskih istraživanja u oblasti ekonomije razvoja. Koristeći svoje znanje i iskustvo u radu sa sistemima tražnje i potrošnjom, Diton je sproveo obimna istraživanja potrošnje i siromaštva u zemljama u razvoju. Bio je zagovornik teze da je potrošnja, a ne dohodak, ključna varijabla u razumevanju i merenju siromaštva i njenih komponenti. Jedan od problema koji se javlja pri merenju siromaštva na ovaj način jeste problem definisanja siromaštva na individualnom nivou, jer se podaci o potrošnji prikupljaju na nivou domaćinstva. Najčešći način prevazilaženja ovog problema jeste merenje individualnog blagostanja pomoću per capita izdataka domaćinstva pod pretpostavkom da dete troši isto koliko i odrasla osoba. Međutim, Diton je pokazao da će korišćenje ove pretpostavke dovesti do prenaglašavanja siromaštva kod domaćinstava sa decom. Pored toga, standardna teorija je tvrdila da oni pojedinci koji zbog nedovoljnog dohotka nisu u mogućnosti da konzumiraju dovoljno hrane (tj. da unesu dovoljno kalorija) neće zadovoljiti nivo produktivnosti rada koji poslodavci zahtevaju, čak i ispod ravnotežnog nivoa nadnice. Zbog nemogućnosti zaposlenja njihov dohodak ostaje prenizak, što ove pojedince i dalje zadržava u zoni siromaštva. Ovaj fenomen poznat je kao zamka siromaštva. Diton je empirijskim istraživanjem pokazao da nizak dohodak i siromaštvo objašnjavaju postojanje pothranjenosti, ali da ne važi obrnuto. On je, takođe, često naglašavao da finansijska pomoć od najrazvijenijih ka najmanje razvijenim državama ne smanjuje siromaštvo onoliko koliko se želi. Razlog ovoga jeste činjenica da vlade zemalja u razvoju često ne snose odgovornost pred svojim građanima, pa kao takve nemaju podsticaj da smanje siromaštvo u sopstvenim zemljama. Moguće rešenje ovog problema Diton vidi pre svega u jačanju lokalnih institucija u zemljama u razvoju.

 
ZAKLJUČAK

 
Angus Diton danas ima 70 godina i još uvek aktivno predaje na Prinston Univerzitetu kao profesor ekonomije i međunarodnih odnosa. Fokus njegovih istraživanja trenutno je zdravstena zaštita, blagostanje i ekonomski razvoj.

Ocenite tekst: