Tu je muka, gde je nauka?

Godina je 2018. i odavno je očigledno da stari obrasci razvoja, zasnovani na konvencionalnoj industrijskoj proizvodnji niže dodate vrednosti, ne dovode do ubrzanog razvoja. Namesto njih, primat, čak i u zemljama u razvoju, preuzimaju naučno-istraživački sistemi i tehnološki razvoj. Hvata li Srbija korak sa svetom i sa kojim se preprekama suočava?



Da značaj nauke, obrazovanja i tehnološkog razvoja nije nikakva novost, govori to da su ove oblasti godinama glavna tema svih značajnijih javnih politika i uopšte javnog govora. To važi za razvijene zemlje, kao i one u razvoju. Za prve, jer predstavljaju način za održavanje konkurentnosti i dostignutog standarda, a za druge jer se na taj način mogu brže približiti zemljama „prve klase“.

Naučno-tehnološka istraživanja i inovacije koje iz njih proističu gotovo su najvažniji činilac održivog razvoja, stoga postoji i potreba za njihovim beleženjem, praćenjem i međunarodnim poređenjem. Najvažniji pokazatelj ozbiljnosti jedne zemlje, u tom pogledu, predstavlja masa ulaganja u istraživanje i razvoj. Kako su zemlje ekonomski veoma nejednake, uzima se udeo ovih ulaganja u BDP-u. Ovako posmatrano, svetski lider je Izrael, koji u istraživanje i razvoj ulaže preko 4,2% BDP-a. To u ekonomiji koja, prema podacima MMF-a, vredi oko 350 milijardi dolara, iznosi nešto preko 14 milijardi dolara. U stopu je prati Južna Koreja, sa gotovo istovetnim udelom. Ali kako se radi o ekonomiji vrednoj preko 1.500 milijardi dolara, njena ulaganja iznose oko 63 milijarde dolara. Kineska ulaganja su oko 280 milijardi, američka još veća itd. U pitanju su nebeske visine, o kojima nema potrebe previše razmišljati. Trebalo bi, međutim, razmotriti naše mesto na ovoj dugačkoj lestvici.

Gde smo?
Srbija je, kao zemlja u razvoju i kandidat za članstvo u EU, deklarisala nauku, tehnološki razvoj i inovacionu delatnost kao ključne poluge budućeg razvoja. Najvažniji dokument u tom pogledu je Strategija naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije za period od 2016. do 2020. godine. Ona se naslanja na prethodnu Strategiju za period 2010–2015. godine, pored sijaset drugih akata sa kojima je usklađena, kao što su onaj o razvoju industrije Srbije 2011–2020, o razvoju informacionog društva do 2020., obrazovanja do 2020. godine itd. Takođe, Srbija je pristupila platformi Horizon 2020, najvećem programu za istraživanje i inovacije Evropske unije, koji predviđa dolazak do ključnih naučnih otkrića, pronalazaka i inovacija, te njihovu tržišnu primenu. Ovaj okvirni program ima budžet od gotovo 80 milijardi evra i usaglašen je sa evropskom strategijom Europa 2020, koja predstavlja krovni planski dokument za poboljšanje konkurentnosti i produktivnosti evropske privrede.

Kol’ko para, tol’ko muzike
Iako planovi, strategije i vizije zvuče lepo, mnogo treba učiniti da bi se oni ispunili. Za Srbiju, cela ova priča je na dugom štapu. Samo, koliko dugom?

U pomenutoj strategiji, EU je postavila cilj da ukupna ulaganja (iz budžeta i privatnog sektora) zemalja članica do kraja 2020. budu najmanje 3% BDP-a. Do danas, taj su prag prešle samo Švedska i Austrija (OECD, 2016). Od bivših jugoslovenskih republika, jedino je Slovenija dostigla prosek Evropske unije od dva odsto BDP-a, dok se Srbija, sa oko 0,8 odsto (oko 350 miliona evra), nalazi otprilike u ravni sa Hrvatskom, Bugarskom i Slovačkom.

Kakvog-takvog osnova za optimizam, ipak, ima.

„Stanje u oblasti naučno-tehnološkog istraživanja, i uopšte u sektoru nauke delimično je poboljšano formiranjem aktuelne vlade, koja je kao jedan od osnovnih prioriteta postavila digitalizaciju, prekvalifikaciju za IT sektor i sl. Nadam se da će to značiti i povećanje ulaganja u ovaj sektor, jer postojeća ulaganja nikako nisu dovoljna“ – rekao je za Novu ekonomiju Milorad Filipović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Prema aktuelnoj strategiji, budžetska ulaganja u istraživanje i razvoj će do kraja 2020. iznositi 1,5% BDP-a. Međutim, čak i zbirno sa investicijama privatnog sektora, ona danas ne dostižu ni nivo od 1% BDP-a, koliki je bio cilj za kraj 2015. godine.

Aktuelna strategija ukazuje na izvesne povoljne okolnosti po ovom pitanju. Na primer, poslednjih godina je znatno povećan broj objavljenih naučnih radova referisanih u Web of Science (WoS) bazi, što je pozitivna posledica rasta broja istraživača. Takođe, Srbija se uključuje u sve više međunarodnih istraživačkih platformi i projekata, zbog čega raste i udeo naučnih radova proisteklih iz međunarodne saradnje. Kao još jedan dobar potez, prepoznato je i osnivanje Fonda za inovacionu delatnost itd.

Šta ne štima
Sa druge strane, na to da se od drveta ne sme prevideti šuma upozoravaju različite negativne okolnosti. One su strukturnog ali i organizacionog karaktera, npr. iseljavanje mladih obrazovanih ljudi, apsolutno i relativno niska ulaganja, nizak opšti nivo ekonomske razvijenosti, manjak istraživača u privredi itd. „Jedan od glavnih nedostataka“ – dodaje Filipović – „upravo je transfer znanja iz centara kreiranja u centre iskorišćavanja: od univerzitetskih i drugih laboratorija i instituta do kompanija gde bi se nova znanja i tehnologije primenili“. Važnu ulogu u tome, kako navodi, igra i sistem zaštite intelektualne svojine, koji je još uvek „u povoju“ i neefikasno se primenjuje. „Bez toga nema zainteresovanosti inovatora za širenje i unapređivanje sopstvenih znanja i njihovu primenu“.

Da je situacija svakakva, samo ne ružičasta, pokazuju međunarodni pokazatelji. Prema najnovijem izveštaju Svetskog ekonomskog foruma (Global Competitiveness Report 2017-2018), Srbija se na polju zaštite prava intelektualne svojine, u konkurenciji 137 zemalja sveta, nalazi na otrežnjujućem 116. mestu. Taj loš podatak nije jedini, niti najgori – prema kapacitetu privlačenja i zadržavanja talenata smo na 132., odnosno 134. mestu. Drugi relevantan pokazatelj je međunarodni indeks posvećen isključivo merenju zaštite prava fizičke i intelektualne svojine (International Property Rights Index). Prema njemu, od 127 zemalja sveta Srbija zauzima stidljivo 101. mesto, iza Crne Gore – ali i Sijera Leonea, Malavija i Liberije. Uporedne zemlje regiona zapravo i nisu toliko uporedive, jer za Hrvatskom zaostajemo 28, a za Slovenijom čak 53 mesta.

Nedostatak oko koga, može se reći, postoji konsenzus jeste „upadljivo“ odsustvo strateškog upravljanja, odnosno mehanizama za tešnju saradnju nauke i privrede. To je istaknuto i u prethodnoj Strategiji naučnog i tehnološkog razvoja za period 2010–2015. godine, pored potrebe da se osnuje tzv. Nacionalni inovacioni sistem, definisan kao „kompleksna mreža javnih preduzeća, privrednih društava, univerziteta, istraživačkih i razvojnih instituta…za generisanje, difuziju i primenu naučnih i tehnoloških znanja“. Značajnu ulogu trebalo je da ima nekadašnje Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja, a takođe je definisana i ograničena lista nacionalnih prioriteta u domenu nauke i tehnologije. Na njoj su se našle biomedicina, nanonauke, energetika, informaciono-komunikacione tehnologije i dr.

Ruku na srce, ne može se reći da određenih pomaka nema. U okviru Privredne komore Srbije, ove godine osnovan je Savet za saradnju nauke i privrede, u kome su predstavnici nadležnog ministarstva, Fonda za inovacionu delatnost, državnih univerziteta, naučno-tehnološki park Beograd, Razvojna agencija Srbije i drugi – a čiji je cilj konkretizovanje saradnje i integracija tehnologije, nauke i istraživanja u komercijalne svrhe. Pohvalna je i inicijativa ministarstva kojom su otvorena specijalizovana IT odeljenja  u srednjim školama, gde se đaci intenzivnije informatički usavršavaju.

Osim toga, Nacionalna služba za zapošljavanje pod pokroviteljstvom vlade sprovodi program prekvalifikacije nezaposlenih za rad u IT sektoru, čime će se manjak radne snage ublažiti. Na značaj ovog sektora podsetio nas je sagovornik: „Statistika pokazuje da se sva ulaganja u informacione tehnologije vraćaju višestruko i da je to najbrže rastući sektor srpskog izvoza, sa praktično neograničenim mogućnostima napredovanja. Pre manje od deset godina izvoz ove industrije iznosio je nešto manje od 300 miliona evra, a danas se planira da do kraja godine dostigne jednu milijardu“.

Međutim, tu postoji jedna strukturna neusklađenost – nesrazmera između ulaganja iz privrede i iz budžeta. Tendencije su takve da raste udeo privatnih ulaganja u istraživanje i razvoj, inovacije, IT sektor itd., što je Evropska unija i prepoznala kao cilj – od tri odsto ulaganja, dve trećine bi trebalo da dolazi iz same privrede, dok će budžet učestvovati jednom trećinom. „Upravo je to problem finansiranja IT sektora i uopšte svih kreativnih industrija u Srbiji“, istakao je Filipović. „Naime, tu izrazito dominira država sa svojim budžetima i fondovima, dok su ulaganja kompanija relativno zanemarljiva, na nivou od oko 20, 25 odsto. U visokorazvijenim zemljama državna ulaganja su daleko niža u ukupnim, a same kompanije su zainteresovane i od države motivisane za izdvajanje što većih sredstava za razvoj inovacija, kako bi održale konkurentsku prednost na regionalnom ili globalnom tržištu“.

Zaključak
Imajući navedeno u vidu, treba imati i to da je Srbija siromašna i koruptivna zemlja. Stoga, novca nikada neće biti dovoljno za sve zainteresovane strane. Pogotovo kada se zna da država sliva basnoslovne količine novca u neprofitabilna državna preduzeća, što direktnim subvencijama, što kreditnim garancijama ili otpisivanjem dugova. Prema prošlogodišnjoj analizi „Danasa“, taj materinski instinkt države vredi preko 800 miliona evra godišnje. Kada bi se, hipotetički, taj novac preusmerio na naučno-istraživačke delatnosti, izdvajanja Srbije prebacila bi milijardu evra godišnje.

Koliko je ovakav scenario neostvariv, toliko je potreba za koordinisanim radom i proaktivnim pristupom različitih relevantnih institucija veća, kako bi se iz datih ograničenja izvukao maksimum. Naučna produkcija u godinama nakon ekonomske krize beleži stalni rast, stoga je poenta u njegovom ubrzavanju.

Poslednjih godina, država nije ostvarivala ciljeve na koje se sopstvenim strategijama obavezala. Prethodnom strategijom određeno je da budžetska ulaganja dostignu 1 odsto BDP-a, dok je trenutnom cilj za 2020. godinu podignut na 1,5 odsto. Nažalost, čini se da do kraja planskog perioda cilj neće biti ostvaren, pa čak ni onaj za 2015. godinu.

Autor: Ivan Radanović

Ovaj članak inicijalno je objavljen u 53. broju mesečnika „Nova ekonomija“.

Ocenite tekst: