Tvrđava jednog pisca


,,Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od raspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sad više ne znam što sam u tom kršu. Odlučio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepše. Tako sve ima više smisla, i smrt i život.“


U Bosni i Hercegovini, 26. aprila 1910. godine, u gradu Tuzli rođen je jedan od 100 najznamenitijih Srba, pisac, književnik i profesor Mehmed Meša Selimović. Osnovnu školu i gimnaziju završava u rodnom gradu, posle čega odlazi u Beograd na Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, na kom upisuje studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost. Diplomirao je 1934. godine, posle čega se vraća u Tuzlu, gde je sve do 1941. i početka II svetskog rata na prostoru Kraljevine Jugoslavije, radio kao profesor Građanske škole. 1936. godine postavljen je za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prvih godina rata živi u Tuzli, biva hapšen zbog saradnje sa NOP-om, priključuje se Komunističkoj partiji Jugoslavije, dok poslednjih godina rata prelazi u Beograd u kojem obavlja političke i kulturne dužnosti. Po završetku rata odlazi u Sarajevo, gde živi i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor Bosna filma, direktor drame Narodnog pozorišta i glavni urednik izdavačkog preduzeća Svjetlost. Biran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta, redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti i ANUBiH. ,,Nijedan profesor koga sam znao nije ni tako govorio, ni tako izgledao, ni tako istupao i suvereno vladao starim i najnovijim književnim izumima, znanjima i uvidima. Lakoćom kojom se formulisao i održavao na paučini jezika, aforistika i logika koje je demonstrirao, svedočili su o jednom bogomdanom daru, bez drugih uverenja osim vere u umetnost.“ reči su akademika Matije Bećkovića o svom starijem kolegi Selimoviću. 1971. godine je penzionisan i seli se u Beograd, u kojem ostaje sve do svoje smrti 11. jula 1982. godine.

Produbljena istina o životu
Selimović, svojim delima ,,Derviš i smrt“ i ,,Tvrđava“, kao i celokupnim svojim književnim opusom pripada svetskom korpusu književnosti i svrstava se u rang evropskih klasika. Svojim temperamentnim narativom i posebnom stvaralačkom vizijom se ne može jednoznačno svrstati u neku od školskih kategorija. Selimović, kao pisac, reaguje osećanjima, gnevom i protestom u svome vremenu. Njegovo književno delo je umetnički ubedljiva, animirana, produhovljena istina o životu. On smatra da je to pišćeva istina o životu, jer je sumnjivo da postoji neka druge istina sem subjektivne koja je jedino sigurna, jer odražava savladani haos pokrenute svesti i uznemirene podsvesti. Kroz svoja dela, on proživljava život kao neprestanu, dramatičnu borbu materije i duha, u kojoj su šanse za pobedu duha minimalne. Kako se pravi pisac, po nekoj neobjašnjenoj logici, indetifikuje sa svime što ga okružuje i oseća ličnu odgovornost za sve što se oko njega dešava, a u isto vreme je nesposoban za praktično životno delovanje, ostaje mu muka i privilegija da svoje želje i neslaganja pretvara u reči najčešče kriv pred sobom ili drugima, jer nije učinio ono što je sam želeo, ni ono što su od njega drugi očekivali.

“Derviš na pedijastalu”
Selimović o svom romanu i Ahmedu Nurudinu kazuje: ,,Derviš je svaki čovjek koji vjeruje u određenu ideologiju, bez obzira koju i kakvu. Čovjek nije biće koje je očišćeno od zla ili od dobra. Dobar je čovjek onaj koji u sebi ima više dobra nego zla.“ Spas čoveka se nalazi u njegovoj odluci o putu kojim će ići. Ljudski put, koji je jedino ispravan, moguće je izabrati. Ukoliko čovek izabere onaj drugi, put osvete, mržnje, moći i vlasti, nema mu spasa kako ističe Meša. Da Nurudin nije izabrao takav put ne bi morao da strada. Čovek se sprema za smrt od onog trenutka kad se rodi, vek mu je kratak i ako ništa dobro nije učinio u životu, na gubitku je. Za roman Derviš i smrt, Selimović je 1967. godine dobio NIN-ovu nagradu o kojoj je rekao: ,,Nagradu NIN-a primio sam s osobitim zadovoljstvom, zbog njenog renomea i zbog vrijednosti dosad nagrađenih pisaca. Iako ta nagrada i obavezuje. Oduzima pravo na promašaj. A život se ne sastoji samo od uspjeha.“ Takođe, primio je i sledeće nagrade: Goranovu nagradu (1967.), Njegoševu nagradu, nagradu AVNOJ-a.

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: