Lepa umetnost – Vajarstvo

U umetnosti i u ljubavi, instinkt je dovoljan

 

Mikelanđelu su bile potrebne čitave dve godine za izradu skulpture Davida. Često su ga ljudi pitali kako mu je poslo za rukom da stvori nešto tako predivno. Mikelanđelo je odgovorio: „David je uvek bio tu. Ja sam samo morao da otklonim višak mermera“.

 

Ako slika govori hiljadu reči slobodno možemo reći da skulpture te reči oživljavaju. Iskazivanje emocija i doživljaja stvaranjem različitih oblika postojalo je i u najstarijim civilizacijama.Umetnik je, umesto na papiru koji bi izbledeo, rukama zapisao svoje misli u kamenu, tako da opstanu zauvek. Prava lepota ove lepe umetnosti je u neprocenjivoj vrednosti njene karakteristike da je bez prevoda potpuno jasna svakome, bez obzira na deo sveta ili vremenski period kojem pripada.

 
Putem istorije

 
Vajarstvo je nastalo u kamenom dobu, oko 230.000 godina pre nove ere. Poznata skulpura iz ovog razdoblja je Venera sa Berehat Rama i ne može joj se tačno utvrditi starost.Jedna od verovatno najpoznatijih vajarskih praistorijskih skulptura je Vilendorfska Venera stara 26000 godina, koja je nađena na teritoriji Istočne Španije. Veoma zanimljivi oblici od kamena su takozvane „Jerikonske glave“. Za ove skulpture se veruje da datiraju iz perioda Mezolita, 7.000 godina pre nove ere i da su njihovi kreatori verovali da su one klopke za duhove. Veliki doprinos kulturnoj baštini vajarstva dali su umetnici iz doba Stare Grčke i Rimskog carstva. Jedno od najpoznatijih dela ovog doba je Zevsov oltar u Pergamu. Renesansa je veoma bitno razdoblje u svim umetnostima. Vajarstvo Italijanske renesanse je obeležio čuveni Donatelo svojom skulpturom Davida od bronze. Skoro je nemoguće na jednom mestunabrojiti sve istaknute ličnosti koje su imale veliki uticaj na razvoj ove lepe umetnosti. Ono što ih povezuje je njihov veliki talenat i posvećenost čiji rezultati su ostali vidljivi do danas. Sve te sklupture i statue, nastale kao jedna misao, mašine su za put kroz vreme. Na njima su utkane priče koje mi i danas pričamo. Iskustva i razmišljanja ljudi bez kojih civilizacija ne bi bila ovo što je danas. Nekad su bili kamen, mermer i glina, a danas su inputi magije umetnika plastika, drvo, metal i staklo. Moderni vajari 20-og veka, poput Antoana Pevznera, težili su da sa minimumom materijala stvore što veće i upečatljivije delo.

 
Umetnost je večna

 
Možda je ključ za stvaranje nesvakidašnjeg dela povezati druge sa svojom idejom, sa temom i doživljajem iz koga je delo nastalo. Ivo Andrić u romanu „Na Drini ćuprija“ opisuje kako rukom dodiruje mesto koje su kroz istoriju dodirivali različiti ljudi. Različite priče su se dešavale na tom mestu. Pisac je opčinjen čudesnom kreacijom jednog neimara koji je od kamena uspeo da stvori nemog svedoka brojnih sudbina. Tako bi se moglao sagledati i svako vajarsko delo. Kao potencijalna priča koja će povezati mnogo ljudi i pokrenuti mnogo misli. Tako je nama, Beograđanima, ostao u amanet Meštrovićev Pobednik, koji nadgleda večni susret dve reke u centru balkanskog grada. Ovaj simbol pobede u svima budi osećaj slobode i ponosa. Međutim, retki su oni koji zastanu i zapitaju se koliko je osmeha bilo pokraj ovog umetničkog dela, koliko je prijateljstava sklopljeno ili koliko se iskrenih emocija podeljeno na tom mestu, na kome je možda sam Ivan Meštrović stajao i gledao svoje remek-delo. Ogromnu je vrednost vreme dodalo nečemu što je nastalo kao vizija jednog čoveka. Pomalo od te vrednosti svakoj umetnosti dajemo mi, kada se kroz nju povezujemo sa njenim stvaraocima i porukama koje su želeli da ostave. Vajarstvo je lep primer kako inspiracija i strast mogu da stvore nezamislivo lepa dela.

Ocenite tekst: