Uzroci smanjenja broja stanovnika. Kako Srbija nestaje?

„Naš zadatak je da obezbedimo bolji život građanima. Da otvorimo radna mesta kao podsticaj mladima da ostanu u zemlji“. Ovo smo čuli nebrojano puta, što u političkim kampanjama, što ovako, ad hoc, od strane nekog političara. Da li se iko od njih zaista brine o ovom narodu?

Gledajući podatke poslednjeg popisa  stanovništva u Srbiji 2011. godine, slažem se sa onima koji kažu da mi kao narod nestajemo, ali brojke na prvi pogled nisu toliko zabrinjavajuće. Nisu? U ovom momentu svako brine za sebe, svoj posao, svoj život i ne obraća pažnju na to šta će biti za 10, 20 godina. Svako za sebe – jer surovi kapitalizam tako nalaže. Projekcije broja stanovnika su katastrofalne. Toga kao narod nismo svesni, jer smo umorni, dezorijentisani, izgubljeni.

Srpske majke – gde ste?

Slušali smo radio-emisiju u kojoj je predstavljena studija o stepenu zadovoljstva porodilja u porodilištima u zemljama Evrope. U toj studiji Srbija nije dobila visoke ocene. Sama studija pokazala je da izgled soba, te broj porodilja u njima utiče na majke, na iskustva koja nose i spremnost na ponovno rađanje. Lepa reč, osmeh, cveće, osvetljenost prostorija, sve je bilo ocenjivano u studiji. Toga u našoj zemlji nema, a ne košta mnogo! Sami smo svedoci grešaka lekara i krivice za smrt velikog broja dece, za šta niko ne snosi odgovornost. Slučajevi zastarevaju, a ti lekari nastavljaju da se bave svojim poslom. Kada država u startu napravi korak nazad ne omogućujući ili ne pružajući podsticaj mladim majkama da rađaju, naravno da će nas biti manje. Nije dovoljno da predsednici opština u ponoć sačekaju televizijske ekipe i slikaju se sa mladim majkama i njihovom decom, da bi rekli da pomažu mladim parovima sa stotinak hiljada dinara u Beogradu, i manje u ostatku Republike. Jednostavno, da se zapitate možete li sa tim novcem opskrbiti svoje dete u prva dva meseca. Na to se nadovezuje problem otpuštanja žena koje odlaze na porodiljsko bolovanje, ili drama od pre nekoliko godina oko cena pelene, tj. PDV-a na pelene, što pokazuje na čemu država želi da zaradi – na deci.

Svi Srbi pod jednu Šljivu

Troškovi školovanja dece, nemogućnost zapošljavanja, nereagovanje države ili nedovoljno reagovanje, samo su neki od problema koji dopinose ovakvoj demografskoj slici Srbije. Ratovi koji su se dogodili tokom devedesetih doveli su do toga da u prethodnoj deceniji imamo pozitivan migracioni saldo, ali važnije je da imamo negativan prirodni priraštaj dvadeset i treću godinu zaredom. Ovo jeste veliko migraciono područje još od Velike seobe 1690. godine, ali sada je 2015. godina a mi nemamo informisanost kakva je naša demografska politika i šta radimo po tom pitanju. Dajemo roditeljima dečiji dodatak od  2000 dinara mesečno? Zatvaramo i ono malo narodnih kuhinja dok narod živi u bedi pokazujući raznim indeksima kako smo korak bliže EU? Čak su i Kinezi počeli da odlaze, a mi jurimo za mađarskim pasošem.

Nekako je ona „svi Srbi pod jednu šljivu“, blizu. Mada čuveni srpski inat nije dozvolio naš nestanak na kraju XIX i početkom XX stoleća, srpska porodica, čini se, nikada nije bila u lošijem stanju. Porodica je osnovna ćelija svakog društva, a upravo ove ćelije našeg društva doživele su modifikacije i odumiru. Razgradnja porodice, odsustvo roditelja, loši obrazovni sistem i svi ćorsokaci odrastanja u Srbiji, uslovili su da generacije od devedesetih na ovamo ili odlaze iz zemlje, ili tragajući za poslom, ni ne razmišljaju o porodici. Veliki broj problema u porodici uzrokovan je finansijskim nedaćama koje proživljavamo kao društvo u tranziciji. Po broju samoubistava zauzimamo neslavno deseto mesto u svetu (18,8:100.000). On je veći među muškarcima, među ljudima nižeg obrazovnog nivoa, a sve to jer oni nisu u stanju da zarade novac koji je potreban za preživljavanje. Iz takvih porodica rađa se socijalna deprivacija, gde se deca usled nemogućnosti daljeg školovanja, podcenjivanja sredine i lošijeg zdravlja prepuštaju ulici i prenose loš model čineči štetu, ne samo sebi, već i društvu. Odatle raste broj abortusa, koji je prema zvaničnim podacima u padu (ako se posmatra broj abortusa u državnim ustanovama, ali se daleko veći broj obavi u privatnim ili „divljim“ klinikama).

Šta nam je Činiti?

Brojimo koliko nas je svake četvrte godine. Projekcije Fiskalnog saveta od pre pet godina su da će nas 2060. godine biti 5,9 miliona, uz pretpostavku srednjeg nivoa fertiliteta. To su samo projekcije, i to optimistične. Čak i kada bismo sada počeli da radimo nešto po pitanju povećanja broja stanovnika naše zemlje, neminovno je da će se narednih decenija broj stanovnika smanjivati, i da bi ma kakva politika koju bi vodili dala rezultate na duži rok (30-40 godina). Do tada, ostaju ekonomisti koji će uglavnom pričati šta nije urađeno, političari koji će obećavati, mladi koji jednostavno neće govoriti – ćutaće i odlaziće.

Stefan STAMENKOVIĆ

Ocenite tekst: