Velikani ekonomske teorije – Branko Horvat

Godina 1989. donela je svetu pad Gvozdene zavese i slom privrednih sistema koji su se deklarisali kao socijalistički. Neoliberalni kapitalizam je objavio pobedu, a njegovi misionari počeli da ga propovedaju po svetu. Šest godina ranije pažnja naučne javnosti bila je usmerena na rad Branka Hovata, čija su dela prevedena na 17 jezika, a njegova knjiga „Politička ekonomija socijalizma” pružila je svetu objašnjenje novog superiornijeg socijalističkog sistema – što je i prepoznato njegovom nominacijom za Nobelovu nagradu.


Branko Horvat (1928–2003) hrvatski je ekonomista rođen u mestu Petrinja, u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata pridružuje se jugoslovenskoj revoluciji i proučavanju socijalizma. Ova generacija učenika prihvatila je na sebe ispunjenje misije na koju je Marks pozivao u svojoj tezi o Fojerbahu: menjanje sveta, a ne samo njegovo tumačenje. Kada je završio srednju školu, godinu dana nakon revolucije, Horvatu nije bilo najjasnije na koji način je mogao biti najkorisniji u izgradnji socijalizma. Upisuje studije tehnike, ali ga misli sve više vuku ka društvenim pitanjima, zbog čega se prebacuje na ekonomiju, filozofiju i sociologiju. Na kraju zaključuje da, pošto se ekonomija bavi „bazom” društva, ona mu pruža priliku za dostojenstveno zanimanje. Po sticanju titule doktora ekonomskih nauka i odbranjene doktorske teze na temu Ekonomika jugoslovenske naftne privrede 1955. godine, doktorira i na Univerzitetu u Mančesteru (Towards a Theory of a Planned Economy) četiri godine kasnije. Horvat započinje svoju karijeru na Institutu za naftu i na zagrebačkom Ekonomskom institutu. Svojim radom, sa mesta direktora Metodološkog odeljenja Saveznog zavoda za planiranje u Beogradu, doprinosi da ovaj zavod preraste u Jugoslovenski institut za ekonomska istraživanja. Kao direktor ovog Instituta osniva međunarodnu postdiplomsku školu i pokreće časopis Ekonomska analiza i radničko upravljanje. „Kada se on bavio naftom kao ekonomskom kategorijom, bio je to pionirski rad. Imao je neverovatan broj međunarodnih kontakata i uživao je nesumnjiv međunarodni ugled o čemu svedoči činjenica da je bio kandidat za Nobelovu nagradu za ekonomiju”, ističe sociolog Božidar Jakšić. On takođe smatra da je odnos jugoslovenske vlasti prema Horvatu bio kontradiktoran. „Bio je direktor Jugoslovenskog instituta za ekonomska istraživanja u Beogradu, ali je onemogućen, pa je prešao u Zagreb, gde je bio cenjen ali ne i uticajan. Živeo je, radio i mislio suviše brzo za tadašnju, ali i današnju birokratiju”. Pedesetih godina XX veka, kada se većina ekonomista bavila privrednim rastom, razvojem i nejednakošću u distribuciji dohodaka, Horvat je tragao za optimalnim rešenjem za novi ekonomski sistem koji bi bio efikasniji u odnosu na postojeći u kojem je živeo. Time njegovu pažnju zaokuplja radničko samoupravljanje, za čiju implementaciju se zalagao do kraja života. Često je kritikovao jugoslovenski samoupravni sistem jer je bio pod jakim uticajem tadašnje ideologije, patio je od deficita političke i ekonomske demokratije, dok se radnicima lako manipulisalo. „Budući da je bio savetnik u mnogim vladama zemalja u razvoju, Horvat je imao prilike da svoja razmišljanja implementira u realnom životu. Sve to mu je omogućilo da uoči sve mane kapitalističkih, ali i etatističkih zemalja, koje je izneo u Političkoj ekonomiji socijalizma. Iako je celog života bio na crti socijalizma, to ga nije sprečilo da stvori najbrilijantniju kritiku tog sistema, naročito boljševičke birokratije koju je naveo kao ograničavajući faktor za realizaciju socijalizma. Smatrao je da samoupravni socijalizam nije nikada preispitan u stvarnom sadržaju i da zbog toga nije mogao odgovoriti na zahteve vremena. Zbog toga nije imao najbolji tretman u Jugoslaviji. Bio je drag komunistima, ali nikako i boljševicima”, ističe hrvatski ekonomista G. Santini. Politička ekonomija socijalizma (The Political Economy of Socialism) objavljena je 1982. godine u Njujorku i Oksfordu. Glavna teza knjige odnosi se na to da ne možemo govoriti o „neuspehu socijalizma”, jer ni u jednoj zemlji on nije ni postojao. One države koje obično smatramo socijalističkim su etatističke države. Njih karakteriše državno vlasništvo, njihovim privredama dominira administrativno planiranje na čijem čelu se nalazi jedna partija u čijim rukama je sva vlast, što je u suprotnosti sa socijalizmom u čijoj srži je odumiranje države. Radi upoređivanja, kapitalističke države karakteriše privatno vlasništvo, tržište, višepartijski politički sistem i podela vlasti.

Šta je socijalizam?
Ono na šta se prvo pomisli je pravedno društvo. Pri tome bismo napravili grubu grešku ne uviđajući da su se i ljudi u buržoaskim revolucijama borili za pravdu. O tome svedoči krilatica francuske revolucije „sloboda, jednakost i bratstvo” (liberté, égalité, fraternité). Jedan deo te pravde revolucije su i ostvarile, i to političke slobode, jednakost pred zakonom, a nekadašnje države blagostanja i izvestan nivo solidarnosti. Ono što je preostalo su ekonomska i socijalna jednakost i formiranje solidarističke države – a to su ideolozi socijalizma smatrali za zadatak socijalističke revolucije (socijalizam je trebalo da prevlada ta ograničenja kapitalizma). Jedan od glavnih nedostataka kapitalizma je nesavršeno tržište, pa se najčešće rešenje tog ograničenja ogleda u njegovom ukidanju. Jasno je da su još i antičke ekonomije imale tržište, mada one nisu bile kapitalističke. Zato, ne treba postavljati pitanje da li je socijalističkim privredama potrebno tržište – već kakvo ono treba da bude? Samoupravljanje je ključna odlika socijalizma – ukoliko ono ne postoji, ne postoji ni socijalizam. U korenu samoupravljanja je autonomija radnog kolektiva koji svoje ključne odluke donosi samostalno, bez intervencije spolja (to su odluke o asortimanu, formiranju cena, investicijama, imenovanju i razrešavanju organa i sl). Da bi se te odluke donosile, potrebno je tržište robe, novca i radne snage. Tržište rada se u kapitalizmu bazira na najamnom radu. Slobodno tržište (tzv. laissez-faire) neefikasno alocira resurse, pa su stoga Marks i Engels zaključili da se puna zaposlenost može ostvariti ukidanjem tržišta i administrativnom alokacijom resursa – što je pogrešno, jer se potpuna administrativna alokacija ne može postići, a u stepenu u kome može nije efikasna.

„Politička ekonomija socijalizma“ objavljena je najpre u Njujorku 1982, a već sledeće godine je Branko Horvat na osnovu tog dela ušao u najuži izbor kandidata za Nobelovu nagradu. Ipak, nagrada je dodeljena Žeraru Debreu, zbog doprinosa u teoriji opšte ravnoteže.

Socijalističko tržište je regulisano, a njegovo funkcionisanje polazi od ideje koja se u literaturi označava kao samoupravljanje, koje podrazumeva i) demokratsko odlučivanje – poštovanje prava manjine, neformalna komunikacija, direktni kontakti zaposlenih itd, ii) da pojedinci i organi koji donose odluke moraju snositi i odgovarajuću odgovornost i da iii) moraju postojati objektivni kriterijumi uspešnosti, kako primena sankcija ne bi bila pod subjektivnim uticajem. Buržoasku privredu odlikuje tržište na kojem učestvuju potrošači koji maksimizuju svoju korisnost, kao i proizvođači koji minimizuju svoje troškove. Prema tome, tržište proglašava najrentabilnijim proizode koji su najvredniji za potrošnju, a iz toga sledi da pojedinci vođeni ličnim interesima maksimizuju društveno blagostanje. Ovaj neoklasični postulat neretko se pokazao kao netačan. Razlozi za mnogobrojna odstupanja se nalaze u pretpostavkama ovog modela, poput savršene racionalnosti, potpune informisanosti ili trenutne prilagodljivosti sistema. U praksi je prisutna neizvesnost, informacije su često skupe, postoji vremensko kašnjenje i dr. Posledice ovih karakteristika su proizvodnja koja zavisi od privrednih ciklusa, nezaposlenost, pojava monopola itd. Postavlja se logično pitanje: da li onda treba zaboraviti na tržište i izabrati planiranje? Odgovor je negativan. Administrativno planiranje je takođe neefikasno. Socijalizam se zasniva na preferencijama potrošača, a sa druge strane, samostalnim proizvođačima – što je preduslov za samoupravljanje. Dakle, možemo zaključiti da je tržište neophodno, ali ne u laissez-faire verziji. Tržište je instrument ostvarivanja plana, a plan je instrument regulisanja tržišta. Regulisano tržište, u kojem samostalni privredni subjekti ostvaruju planom predviđene globalne proporcije, predstavlja socijalističku robnu proizvodnju.

Funkcija planiranja
Planiranje na nacionalnom nivou polazi od preduzeća kao osnovne ekonomske jedinice, koje je potpuno samostalno u donošenju svojih odluka. Iz toga se ne može zaključiti da je privreda prepuštena stihiji i nevidljivoj ruci. Društveni plan ima sledeće osnovne funkcije: i) on je instrument predviđanja (sadrži analizu privrednih kretanja i moguće prognoze za buduća), ii) instrument je koordinacije privrednih odluka (podrazumeva međusobno usaglašavanje parcijalnih planova), iii) predstavlja instrument usmeravanja privrednog razvoja i iv) instrument kontrole državnih organa, pri čemu bi ti organi taj plan trebalo da sprovedu.

Socijalizam i društvo
Vertikalna stratifikacija na klase i slojeve se javlja kad u društvu postoji koncentracija moći. Izvori te moći mogu biti vlasništvo, politička vlast i znanje, pa stoga postoji ekonomska, politička i manipulativno-ideološka moć. Kapitalizam se zasniva na privatnom vlasništvu, te je klasna eksploatacija prvenstveno ekonomska. U sistemima etatističkog tipa dominira politički monopol, a eksploatacija se obavlja političkim sredstvima. Naravno, u oba sistema prisutni su ideološki branioci koji sistemima pribavljaju legitimnost u očima članova društva. Socijalizam je društvo u kome se stratifikacija ukida, što podrazumeva razbijanje koncentracije moći i eksploatacije. Istorijski gledano, socijalističke revolucije su se prvo borile protiv ekonomske koncentracije moći – što je posle nacionalizacije i uspostavljanja monopola države odvelo u etatizam. Socijalizam podrazumeva društveno, a ne državno vlasništvo. Društveno vlasništvo ne funkcioniše bez razbijanja političke moći, ono počiva na samoupravljanju, a politička moć na političkom monopolu – društvo ne može funkcionisati na dva kontradiktorna organizaciona načela: saradnji i naređivanju. Prema Branku Horvatu, socijalizam je poredak u kome se ukidaju koncentracija ekonomske i političke moći i na taj se način ostvaruje mogućnost da se ukine klasna eksploatacija.

AUTORI: Nikola Kosanović i Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: