Velikani ekonomske teorije – Džon Stjuart Mil


„Samo onda kad sam za sebe bira, čovek izoštrava svoje shvatanje, svoje rasuđivanje, svoju moć razlikovanja, svoju duševnu vrednost i svoje moralne sklonosti. Onaj ko nešto čini samo zbog toga što je to običaj, taj nema izbor i ne može ni da želi ono što je dobro. Međutim, čoveku koji prepušta da mu drugi ljudi ili njegova okolina propisuju kako da živi, nisu potrebne druge sposobnosti do podražavanje. Čovek koji sam odlučuje o tome kako treba da živi, služi se pritom svim svojim sposobnostima.”


Džon Stjuart Mil (John Stuart Mill, 1806–1873) smatra se jednim od najistaknutijih zastupnika filozofskog pravca utilitarizma, jednim od najuticajnijih intelektualaca i debatnika svoga vremena. Značajan je i kao ekonomski teoretičar, koji je svojim delom zaokružio tradiciju Adama Smita i Rikarda, kao i najavio velike promene u ekonomskom razmišljanju koje će se u punoj snazi razviti tokom decenija posle njegove smrti. On predstavlja prelaznog ideologa između predstavnika klasične škole i značajnih ekonomista druge polovine XIX veka, koji se često svrstavaju u neoklasičnu školu. Njegov otac, Džejms Mil, bio je poznati ekonomista, blizak saradnik Dejvida Rikarda. Otac mu je upamćen po kontroverznim idejama o vaspitanju dece, smatrajući da je obrazovanje od presudnog značaja za intelektualni razvoj i da svako može da dostigne najviši intelektualni nivo ukoliko u mladosti dobije prave stimulanse. Zbog toga, Džon Stjuart nije sticao formalno obrazovanje, već se kod kuće, pod tutorstvom oca, bavio klasičnim jezicima, filozofijom, istorijom i matematikom. Rano je počeo da čita dela Smita i Rikarda, a priča se da je Rikardo, kada je dolazio u posetu, voleo da raspravlja o ekonomiji sa Milom, koji je imao svega 17 godina kada je on umro. Sa 17 godina, Mil je počeo da radi u Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji, u kojoj je radio i njegov otac, a koja je vladala Indijom tokom prvog dela engleskog kolonijalnog doba. Do svoje 52. godine, Mil je pisao i objavljivao radove u slobodno vreme. Godine 1843, objavljuje „Sistem logike” (A System of Logic), a 1848. godine „Principe političke ekonomije” (The Principles of Political Economy), koja je bila standardno delo o ekonomiji u engleskom govornom područiju sve do 1890. Originalni doprinos ekonomskoj nauci dao je pišući o kontroverzama političke ekonomije (Essays on Some Unsettled Questions of Political Economy, 1844). Napisao je mnogo članaka na filozofske, političke i ekonomske teme, koji su objavljeni u časopisima koje je jednim delom sam uređivao. Mil je autobiografiju objavio 1873. godine, a u njoj vrlo važno mesto zauzima Harijet Tejlor, kojom se venčao 1851. godine.

Godine 1843, objavljuje „Sistem logike” (A System of Logic), a 1848. godine „Principe političke ekonomije” (The Principles of Political Economy), koja je bila standardno delo o ekonomiji u engleskom govornom područiju sve do 1890.

Način na koji je opisuje u autobiografiji prožet je zanesenjačkim obožavanjem, a postoje tvrdnje da je upravo ona zaslužna za originalnost u njegovom stvaralaštvu. Ona je, van svake sumnje, bila važan sagovornik i Milova inspiracija, pa čak i za ekonomski deo njegovog naučnog dela. Milova reputacija u istoriji ekonomskih ideja dugo je počivala na shvatanju da je on sistematizovao temelje klasičnog učenja, a da sam nije pružio originalne doprinose. Shvatanje Mila kao pisca koji nije bio naročito originalan i kao nekog ko je prvenstveno odgovoran za povezivanje saznanja do kojih su drugi došli, poslednjih godina snažno je promenjeno. On se sada smatra značajnim prethodnikom marginalističke revolucije koja se desila sedamdesetih godina XIX veka, kao i ličnošću koja je ekonomsku nauku obogatila novim idejama i perspektivama. Ovu promenu je započeo Stigler (George J. Stigler), koji u članku iz 1955. godine (The Nature and Role of Originality in Science) konstatuje da se Milu u XX veku nisu naročito divili i da je među velikim ekonomistima on najviše potcenjen. I zaista, otkako je Stigler ovo napisao, shvatanje Mila je počelo radikalno da se menja.

Formiranje cena
Čitajući Smita i Rikarda danas, ne možemo a da ne primetimo kako se mnogo veća pažnja posvećuje ponudi nego tražnji. Njihova teorija cena – teorija radne vrednosti – prvenstveno je teorija troškova u kojoj je tražnja gotovo nevidljiva. U najjednostavnijoj verziji ove teorije, u kojoj su troškovi po jedinici proizvodnje konstantni, savremeni ekonomista bi mogao da se složi s tim da troškovi, čisto logički gledano, određuju cene, dok tražnja određuje količinu. Dobar primer zanemarivanja tražnje možemo videti u Rikardovoj teoriji komparativnih prednosti. U „Principima”, Mil svoju teoriju predstavlja na sledeći način: „(…) Cene jedne robe uvek se prilagođavaju tako da je tražnja na tačno istom nivou kao ponuda. Ali sva trgovina, bilo da se ona odvija među narodima ili pojedincima, jeste razmena gde stvari koje ove dve strane prodaju takođe predstavljaju tražnju za onim što druga strana proizvodi. Ponuda i tražnja su tako samo drugi naziv za obostranu tražnju: reći da će se cena prilagoditi tako da dovede do jednakosti između ponude i tražnje, u realnosti znači da će ona dovesti do jednakosti između tražnje s jedne strane i tražnje s druge strane.” U ovom pasusu, koji rezimira analizu cena, vidimo njegova tri važna doprinosa teoriji vrednosti. Prvo, on uspeva da reši Rikardov problem određivanja cena u međunarodnoj trgovini uvođenjem tražnje u analizu, čime dolazi do zaključka da su cene, tačnije relativne cene uvezene i izveze-ne robe, na nivou na kome je vrednost izvoza izjednačena sa vrednošću uvoza. Drugo, Mil naglašava da je rešenje problema formiranja cena u međunarodnoj trgovini posebna primena opštije teorije, tj. da se cene jedne robe prilagođavaju tako što se izjednačavaju ponuda i tražnja. Da bi ovo imalo smisla, ponuda i tražnja moraju da se shvate kao funkcije cene, a iz njihove ravnoteže dobija se ravnotežna cena. Treće, iz uslova da je vrednost izvoza jednaka vrednosti uvoza za obe zemlje, sledi da je ponuda izvozne robe jednaka tražnji uvozne robe u obe zemlje. Svojom analizom formiranja cena Mil je postavio temelje analize opšte ravnoteže.

Napredak socijalizma i budućnost radničke klase
„Odnos između radnika i poslodavaca je gotovo podjednako nezadovoljavajući i za onog ko isplaćuje platu i za onoga ko je prima. Potpuno odsustvo obzirnosti prema pravednosti i razumnosti u odnosu između ove dve grupe podjednako je upadljivo i na strani radnika i na strani poslodavaca.” Mil smatra da bi u modernom društvu trebalo da se svi razvijaju kao ravnopravni građani: ne treba siromašni da zavise od bogatih, već treba da budu u stanju da sami biraju i budu gospodari svoje sudbine. Takođe, Mil je smatrao da se liberalni društveni poredak može razvijati u pravcu koji bi izmenio raspodelu ekonomskih dobara i prava u korist radničke klase. Naglašavajući prednosti konkurencije i slobodne privrede, Mil je tokom celog svog života bio tržišni liberal, a istovremeno i socijalni liberal, jer je smatrao da tržišna ekonomija treba da se ujedini sa državnom politikom kako bi se ostvarila veća socijalna pravda.

Mil je tokom celog svog života bio tržišni liberal, a istovremeno i socijalni liberal, jer je smatrao da tržišna ekonomija treba da se ujedini sa državnom politikom kako bi se ostvarila veća socijalna pravda.

Sloboda i prava žena
U istoriji filozofije Mil je poznat i kao logičar, teoretičar nauke i borac za utilitarističku filozofiju morala, a u svom ključnom delu „Utilitarizam” (Utilitarianism, 1863) tvrdi da je osnovni moralni princip povećavanje ljudske korisnosti (engl. utility). Takođe, predložio je poseban oblik funkcije socijalnog blagostanja, koji predstavlja zbir individualnih funkcija korisnosti, što je ideja koja je odigrala veliku ulogu u kasnijim teorijama. Jedna od Milovih najčitanijih i najuticajnijih knjiga jeste „O slobodi” (On Liberty, 1859), u kojoj iznosi jake argumente u prilog individualne slobode, ne samo u vidu oslobođenja od političkog ugnjetavanja već i kao oslobađanje od ugnjetavanja koje potiče od pokušaja društva da kontroliše slobodan razvoj pojedinca. Mil je postao veliki zagovornik slobodnog izbora zanimanja žena: „Neka se žene koje više vole ta zanimanja (domaćice i majke) time i bave; ali da ne postoji izbor, nijedna druga karijera za ogromnu većinu žena, osim u skromnijim odeljenima života, nesnosna je društvena nepravda”.

Marginalistička revolucija
Milova smrt 1873. otprilike se poklapa sa marginalističkom revolucijom, pa je zato uobičajeno kazati da klasična škola umire zajedno sa njim. To nije u potpunosti tačno. Milovi Principi su još dobar niz godina održali status osnovnog udžbenika iz ekonomije, a i dalje je bilo ekonomista koji nisu bili pod uticajem novih strujanja, i koji su se čvrsto držali ekonomske teorije onakve kakvu su vodeći predstavnici klasične škole stvorili.

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: