Velikani ekonomske teorije – Gari Beker

Poznato je da se ekonomisti bave konvencionalnim temama industrijske proizvodnje, međunarodne trgovine, menadžmenta i sl. Međutim, u svojoj analizi, Beker alate tradicionalnih grana ekonomske teorije koristi za pionirska istraživanja na polju porodičnog života, diskriminacije, kriminala i dr. – svega onoga što se smatralo temama za sociologe ili psihologe.


Gari Beker je rođen 1930. godine. Diplomu je stekao na Prinstonu (Princeton University), a magistarske i doktorske studije završio je na Univerzitetu u Čikagu (University of Chicago). Predavanja je tokom celog svog života držao na Čikaškom univerzitetu, osim kratkog boravka na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University). Švedska kraljevska akademija je 1992. godine nagradu Švedske centralne banke za ekonomske nauke u sećanje na Alfreda Nobela dodelila Gariju Bekeru „za proširenje oblasti mikroekonomske analize na širok spektar ljudskog ponašanja i interakcija, uključujući netržišno ponašanje”. Ovaj velikan preminuo je 3. maja 2014. godine, a Njujork tajms ga je već u broju od 5. maja označio kao „najvažnijeg naučnika u oblasti sociologije u proteklih 50 godina”.

Doprinos Garija Bekera razvoju ekonomske nauke ogleda se u tome što je konvencionalno gledište da se ekonomija bavi samo alokacijom proizvodnih faktora, tržištima, dohocima i sličnim kategorijama, zamenio novim. U svojim radovima, analizirao je sociološke fenomene i ljudsko ponašanje, pa je tako objasnio ekonomsku teoriju fertiliteta i ekonomsku teoriju braka, pružio je objašnjenje diskriminacije i zaključio da i mržnja i predrasude imaju svoju cenu, a kriminal prikazao kao posledicu ljudske racionalnosti i sl.

Dakle, Bekerov doprinos nije u tome što je pronašao nove metode i modele analize, već što je već postojeće, dobro razrađene, uveo u grane drugih društvenih nauka. Šireći uticaj i upliv ekonomskih nauka u druge društvene nauke, doprineo je razvoju konkurencije između različitih nauka, tj. do razvoja alternativnih pogleda na posmatrane fenomene. Ova konkurencija podstiče napredovanje i usavršavanje svih društvenih nauka, njihovih metoda i njihovih istraživača.

Pored svoje kreativne analize raznih socioloških fenomena sa ekonomskog stanovišta, Beker je dao doprinos i u samoj ekonomiji. Takođe je i u nju uveo nove pristupe i time produbio ekonomsku analizu. Za primer nam može poslužiti njegova analiza ponašanja domaćinstva, koja se do Bekera zasnivala isključivo na teoriji potrošnje i zbog toga su određene promene u ponašanju domaćinstva koje teorija potrošnje nije mogla da objasni, umesto ekonomskom analizom, objašnjavane delovanjem, sa stanovišta ekonomske analize, egzogenih faktora, poput promene preferencija domaćinstva (prema B. Begović: Gary S. Becker – ekonomski imperijalista). Njegov rad rezultirao je shvatanjem da se promene ponašanja domaćinstva mogu objasniti promenama cene i dohotka, što je egzaktnije od promene preferencija.

Smatrao je da ekonomija kao nauka ne treba da se definiše prema onome što proučava, već na osnovu metoda koje koristi. Objekat ekonomskog posmatranja treba da budu fenomeni koji su obeleženi oskudicom resursa i alternativnim ciljevima, tako ekonomija treba da razmatra širu lepezu fenomena od onih koji se podrazumevaju pod klasičnim ekonomskim aktivnostima.

Teorija alokacije vremena
Ova teorija bavi se ponašanjem porodice, odnosno domaćinstva, koje posmatra kao fabriku. Tradicionalno, domaćinstvo je posmatrano kao subjekat u krajnjoj fazi reprodukcije, tj. potrošnji. Njegovo ponašanje je determinisano ciljem maksimiranja funkcije korisnosti, koja zavisi od proizvoda koje domaćinstvo može da priušti na tržištu.

Beker u analizu ponašanja domaćinstva unosi više novina. Prva od njih su osnovna dobra (basic goods), koja obuhvataju ona dobra koja se neposredno koriste u potrošnji. Ona se ne mogu kupiti na tržištu, a obuhvataju sva dobra koja proizvode sama domaćinstva i to uz pomoć inputa i) vremena i ii) tržišnih dobara (robe). Drugim rečima, roba koja se nabavlja na tržištu u funkciju korisnosti ulazi samo indirektno, putem proizvodne funkcije domaćinstva. Proces proizvodnje osnovnog dobra opisuje proizvodna funkcija domaćinstva, u kojoj se kao argument nalaze vreme i roba.

Najvažniji resurs kojim domaćinstvo raspolaže jeste vreme. Ono može da ga angažuje ili na tržištu (pružanje usluga rada) ili van tržišta, unutar domaćinstva. Ukoliko se domaćinstvo opredeli za prvo, ono time povećava svoj dohotak i omogućava sebi da priušti veće količine robe, ali smanjuje vreme koje može biti angažovano unutar njega. Dakle, pored klasičnog izbora između rada i dokolice, javlja se novo (Bekerovo) gledište da preostalo vreme može biti utrošeno ili na dokolicu ili na proizvodnju unutar domaćinstva. Prema tome, javlja se novo ograničenje koje svako domaćinstvo treba da razmotri, a zasniva se na Bekerovom punom dohotku, tj. dohotku koje bi bio na raspolaganju domaćinstvu da sve svoje vreme angažuje na tržištu. Konačno, zaključuje se da vreme ima svoju cenu i da „vreme je novac”.

Potreban uslov optimalne potrošnje je da granična stopa supstitucije između dva osnovna (netržišna) dobra treba da bude jednaka odnosu njihovih punih cena, dok uslov optimalnosti u proizvodnji osnovnih dobara u domaćinstvu glasi da granična stopa tehničke supstitucije između vremena i robe treba da bude jednaka odnosu njihovih cena. Ovakvi zaključci dovode do mogućnosti analize uticaja promene dohotka ili nadnica na ponašanje. Dakle, mogu se uočiti dva efekta supstitucije – jedan, klasičan (rast dohotka vodi smanjenju vremena alociranom na netržišni rad) i drugi, do koga dovodi porast pune cene netržišnih aktivnosti. Ukoliko se povećaju zarade na tržištu, rezultat će biti povećanje pune cene osnovnih dobara koja zahtevaju puno vremena za izradu, što će voditi u supstituciju tih dobara onim osnovnim dobrima za čiju proizvodnju nije potrebno toliko vremena.

Ovaj scenario zavisi od izvora povećanja dohotka. Tako da će on važiti u celosti za povećanje nadnica, tj. radnog dohotka. Ukoliko do povećanja dohotka dođe usled povećanja dohotka od imovine, neće doći do gore navedenih promena. Prisvajanje tog dohotka nije vezano za vreme kao faktor, pa neće ni doći do promene cene vremena, odnosno, dalje, do poskupljenja osnovih dobara.

Doprinos teoriji javnog izbora
Bekerov doprinos političkoj ekonomiji ogleda se u novoj karakterizaciji ravnotežnih ishoda nadmetanja interesnih grupa. One služe da svojim uticajem obezbede povećanje blagostanja svojih članova. Dakle, tražnja za političkim uticajem je zasnovana na maksimiranju ličnog blagostanja pripadnika interesnih grupa. Ukoliko određena interesna grupa poveća svoj uticaj, to automatski dovodi do pada političkog uticaja druge (igra sa nultom sumom).

Drugi zaključak do kog je došao Beker sastoji se u relativizaciji problema slepog putnika. Naime, on je zaključio da problem slepog putnika nije značajan za funkcionisanje interesne grupe u onoj meri u kojoj su ga predstavili raniji radovi o ovoj temi.

Jedan od najznačajnijih nalaza Bekerovog istraživanja javnog izbora odnosi se na konkurenciju između interesnih grupa. Naime, ona će dovesti do državnih politika koje uvećavaju efikasnost alokacije resursa. Drugim rečima, državne politike koje uvećavaju efikasnost alokacije resursa imaju veću verovatnoću da budu uspostavljene putem konkurencije interesnih grupa.

Model koji je dao Beker 1983. godine rezultirao je zaključkom da ravnoteža na političkom tržištu nije efikasna u Paretovom smislu.

AUTOR: Nikola Kosanović

Ocenite tekst: