Vera Pavladoljska i Matija Bećković

„Grešile su pijane ptice u prostoru, prepelica je kljunom gore okretala, svest je mrčala među liticama, gonjen točilima, kršima i gubom do grla u živom blatu mislio sam koliko si me volela Vera Pavladoljska.“ Stihovi kojima se Bećković upoznaje, zaljubljuje i zanavek ostaje vezan za Veru Pavladoljsku, onu za koju je svečano ispevao „ i pre nego što si je sreo, oduvek si je znao i voleo već vekovima.“ Zar nas samo ovih nekoliko redova ne upućuje na bezuslovnu i predodređenu ljubav otelotvorenu i oduhovljenu u liku žene?


Mladi putnici (populus viatores), nadahnuti životom i vođeni nevidiljvom promišlju, i jesu i nisu slutili čarobnost budućeg susreta koji je zapisan u nekim knjigama starostavnim. Veče, Karađorđeva ulica, između pošte i suda, momak je srcem predosećao svoju voljenu devojku, (ne)znajući da se ljubav krije iza sledećeg ćoška života. Jedno drugom postaju svitanje i zalazak. On piše pesme za nju, o njoj, sa njom, a ona se pojavljuje na recitatima da bi posvedočila neraskidivu vezu sa talentovanim pesnikom. Vera, koja je ime dobila po svojoj baki, nosila je u sebi univerzalni ženski princip, animu, a njen animus bio je iskušenik Matija, nadaren rečima koje se uznose ka vrhovima njene kose.

Stasavanje vere u pesniku
Zašto je ova (ne)očekivana i osvedočena ljubav postala tako neuništivo nova, neponovljivo ista i nezabranjeno svačija, a najviše njihova? Jer ona je kao golub koji se pojavljuje ispod klupe svakog zaljubljenog para, kao blago podsećanje na misiju koju imamo na zemlji. Pesnikova zaljubljenost prešla je u ljubav koja se stiče u braku dugom 40 godina. Olja, njihova ćerka, govorila je da su se njen otac i majka naprosto morali sresti i postati jedno. Njihov tajanstveni odnos terao je Matiju da napiše neke od svojih antologijskih pesama i Veri daruje bezvremene stihove koje ljubav stavljaju na sve svetske pijedestale. U svojoj prepoznatljivoj lirskoj formi „Kad dođeš u bilo koji grad“, Bećković peva: „I evo nailazi ono doba godine kad su sve žene ona i nose njenu glavu, ali ni jedna celu…“ Kako nesvakidašnje i zagonetno zvuče ovi stihovani poljupci prepuni nade i Vere.

Sveprožimajuća ljubav
Kako je evoluirala ta pesničko-zavetna ljubav, tako se njen intenzitet prelivao u hvale i čitave posvete jednoj tihoj ženi, lepoti koja je u Veri povezivala majku, suprugu i cilj pesnikovog traganja. U pesmi „Ti si moja ipak“, Matija ispovedno-oslobađajući recituje: „Ti si moja nekoliko godina od one noći, ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom, železara u kamenom dobu, jedina žena koju menjam svakog dana i prvi smisao toliko hvaljenih sloboda.“ Zaista, tolika svetovna povezanost dvoje ljudi postajala je vremenom i usavršavanjem u ljubavi duhovna i nasušna potreba da se voli i bude voljen, kao čin usađenog prinicipa u našoj podsvesti. Mirna ruska duša spojila se sa „čoekom“ koji uz nju postaje „mlađi“, jer se manje „ćera sa Ćeranićima“ i vidi božansku promisao u „silasku Boga među Crnogorce.“ Vera je ime za ženu koja voli više od sebe, dalje od pogleda i dublje od misli.

Dve duše – jedno srce
Pavladoljska je za njega prva poema i prva ljubav, jer su se život i poezija pomešali. Žena je sa sobom donela srce za pesnika koji je njenom srcu pridodao i svoje, pa se iz toga istočila čitava jedna poezija mladalačke zanesnenosti koja se preliva na sve predano zaljubljene. Vera je promenila Matiju, a Matija najpre sebe, a potom srpsku i svetsku književnost. Ta posredna promena nije bila moguća bez zajedničkog poduhvata koji su ukrasili decom i podvigom bračne ljubavi koja opija i privlači. Tu Matijinu plodotvornu rečitost, njegov lik izvajan Veljim Dubokim i ozbiljan osmeh upotpunila je Verina ljubav iz „ruskoga Jerusalima.“

Literarni par
„Oni koji su se znali najmanje, zavoleli su se najviše.“ Daljina ih je približila, a bilo koji grad u koji da su krenuli, taj grad je oduvek bio u njima, pa su se ulicom povezali u jedan put. Vetar koji se ulicom pronosio, našao je saputnike koji nisu umorni od hoda, već radosni od proviđenja. Njih dvoje nisu prestajali biti jedno nikad i nisu bili van „grada nad gradovima.“ Matija i Vera pripadaju stvarnim i literarnim parovima kao što su Petrarka i Laura, Dante i Beatriče. Kao što je Lu Andreas – Salome nadahnjivala Ničea, Rilkea i Frojda, tako je Vera dopunjavala Matiju. Nema te pesme kojom će pesnik unutrašnjim bićem izjaviti ljubav, a da iza nje ne stoji lik bliske i daleke, sveprisutne žene, koja se iznova rađa, i nikada ne nestaje

AUTOR: Stojan Janković

Ocenite tekst: