Visoko u granju mirno gore zvezde

“Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
čija će lepota biti tajna svima,
što je kao Božji dah u prostorima,
koji ne dotače nikog osim mene”

Dučić nije bio samo pesnik, nego i pesma sam po sebi. Sav njegov život je bio jedna duga i šarolika pesma. U toku svog razvitka on je nekoliko puta menjao svoj stav prema svetu i životu. U prvom periodu svog života on je gledao na svet veselo, u drugom zabrinuto, a u trećem tragično. Dugo je trajalo veselo gledanje na svet, njegovo mladovanje. Čak, i kada je Dučić prešao šezdesetu godinu, ljutio se kada bi mu neko rekao da je ostario. On nije voleo da mu govore o starosti, ne zbog sujete, već zato što se osećao mlad više od svojih vršnjaka. ,,Starost čovekova počinje gde se svršava čovekovo oduševljenje“ – piše Dučić u delu Blago cara Radovana. Dokaz za to pružala je mladićka svežina i vedrina duha. Kada je posećivao Mostar, Sarajevo ili Beograd, brzo bi se sakupljali oko njega i mladi i stari, kako bi se razvedrili njegovom duhovitošću, koja se lila kao svež planinski potok, koji pod sunčanim zracima liči na rastopljeno srebro. On, kao plemić po krvi i duhu, u svom mladićkom periodu života je izbegavao skaradnost i vulgarnost izraza, kako u pesmi, tako i u prozi. Drugi period njegovog života obuhvata vreme njegove diplomatske službe, kada mu se ukazala prilika da druge narode posmatra izbliza, a svoj izdaleka. Sa tog odgovornog položaja on je video svu onu opasnu mrežu tajnih spletaka čoveka protiv čoveka i države protiv države. Još je video svu slabost i bespovratno slabljenje jugoslovenske države i raspad srpstva. ,,Mi se klizamo zatvorenih očiju kao deca niz led, i to klizanje čini nam prijatnost; no kad se sručimo u bezdan, otvorićemo oči, ali – dockan!“ – gorko predviđa još gorče obestinjenje. Treći period njegovog života počinje raspadom Jugoslavije pa do njegove smrti. U ovom periodu on se rve sa surovom stvarnošću, a pred njegovim očima se odigrava krvava tragedija srpskog naroda. On je došao do saznanja da je srpski narod pesnik nad svim svojim pesnicima, mudrac nad svim svojim mudracima i junak nad svim svojim junacima. Poslednjih godina Dučić je imao tragičan i bolan stav prema životu i svetu, dok je po drugi put doživeo da gleda hriščansku Evropu kao klanicu i mučionicu ljudi.

Pesnik koji je privlačio pažnju

Dučić je bio čovek koji je privlačio pažnju. Gde god se pojavio, postojao bi tema o kojoj se priča i nagađa. Isidora Sekulić mu je pisala ,,U Beogradu, spominje vas ceo svet”. On je ovo zaslužio pre svega svojom poezijom, dok su se kritičari usaglasili da je on uzdigao srpsku poeziju na visine na kojima nije bila. Kao mlad pesnik je shvatio da se bez upoznavanja drugih kultura ne može mnogo šta učiniti. Otišao je u Pariz i Ženevu, tamo diplomirao prava i posle deset godina se vratio s poezijom punom prirode i ljubavi. Kada je postao diplomata, javnost je pomno pratila izveštaje o susretima, prijemima i ostalim njegovim poslovima koje je kao predstavnik države obavljao gotovo trideset godina u Instanbulu, Sofiji, Rimu, Atini, Kairu, Madridu, Lisabonu, Budimpešti, Bukureštu – gde je bio prvi jugoslovenski ambasador. Iz SAD su stizale vesti da je na čelu organizacije srpske dijaspore, što se nije dopalo vlasti. Pored svega navedenog, Dučić je plenio svojom pojavom i ponašanjem gospodina, pa je rado bio viđen gost na zabavama uglednih porodica.

O ljubavi

Ljubav je glavni motiv, izvor i snaga Dučićevog života, pesama i proze. On piše ,,Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, i kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima. (..) U ljubavi čovek traži sudbinu u gatkama, hrabri se rečima, ne veruje svojim očima ni ušima. Žena je stvar spola i srca, a ne osvedočenja i filozofije. Ako od nje napravite predmet misli, onda je ona izgubljena za vaša osećanja. (…) Srećom samo što je ljubav jedini slučaj gde se u nesreću srlja svojevoljno. (…) U ljubavi ne stradaju samo ljudi mekog srca, nego, naprotiv, najvećma stradaju baš oni koji mesto srca unose svoju grubu sebičnost, svirepu želju da osvoje, i potrebu da despotski zavladaju. Egoisti su u ljubavi prirodno osuđeni na muke, jer je ovde ljubav za ženu svedena na najmanju meru, a brutalna ljubav za sebe postala nepomirljiva. Nikome se ne robuje mračnije koliko samom sebi, jer naša sebičnost, to je tamnica pod zemljom na kojoj nema prozora. Stradaju u ljubavi i ljudi od velike mašte, jer ako mašta zida zlatne tvrđave na oblacima, ona otvara i crne ponore, i onde gde nema ponora“.

Jove Dučića prvo nadahnuće

Iako, jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika, o Dučićevom životu mnoge osnovne činjenice nisu poznate, poput one o godini i mesecu rođenja. Jedino je tačno poznato mesto rođenja, Trebinje (današnja Bosna i Hercegovina). Međutim, sa sigurnošću se ne može pričati o njegovim ljubavima i izvorima njegovih pesama, iako se pretpostavlja da je Magdalena Nikolić bila jedina i najveća prava ljubav. Dučić je Magdalenu upoznao u jesen 1894. godine na balu u tek sagrađenom hotelu ,,Drina” u Bijeljini i već početkom novembra se tajno verio, po jednoj verziji priče. Druga verzija ukazuje da su se sreli na proslavi slave Svetog Save, gde je Magdalena recitovala ,,Svetle grobove” Jove J. Zmaja. Međutim, kratko su bili zajedno zbog odluke Zemaljske vlade u Sarajevu kojom je Dučiću zabranjen rad u srpskim školama u Bosni i Hercegovini jer su u njegovom stanu pronađene pesme koje nisu bile po volji austrougarskog režima. Jedini posao koji je našao bio je u školi pri manastiru Žitomislić kod Mostara, odakle je pisao Magdaleni o usamljenosti. Pokušavajući da se izvuče iz manastirske izolovanosti zanosi se mišlju da studira filozofiju u Gracu ili Beču. Studije traju četiri godine, ali bi on studirao samo jednu kako bi što kraće bio udaljen od svoje Magde kojoj piše ,,Možeš li ti čekati mene, ili želiš li poći za drugog, to ti znaš. Zakleli smo se jedno drugom, pa zaista osećam da bih bio proklet da pogazim reč”. Sledeće godine se seli u Mostar, u kojem dobija mesto učitelja. S vremenom se njihova ljubav rasplinula, Dučić se nikada nije ženio, a Magdalena se nikada nije udala. Živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka kojeg je volela. Jedina tanana nit koja će ih večno spajati je natpis na njenom nadgrobnom spomeniku ,,Maga Nikolić-Živanović 1874-1957, sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće”.

Poljupci Zizieme

1902. godine Dučić u Parizu upoznaje Bertu, a sastali su se ,,pred kafeom kao i obično”. Da li je ona razlog Dučićevih stihova ,,Kada je poznah nebo beše mutno./ Vrti su mreli bolnim nestrpljenjem”? Međutim, ova njihova romansa nije bila dužeg veka. 1904. godine u Ženevi upoznaje gospođicu Siziemsku, a o njoj Dučić u svom dnevniku piše: ,,Ona je postala moja potreba, moj san, moj cilj. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim noćima i poljupcima. Voli li me? Možda ne”. Nekoliko dana kasnije, nakon njene neuzvraćene ljubavne strasti, Dučić zapisuje da je ,,njena pasivnost bila odvratna”. Iako se u međuvremenu njegova upornost isplatila, ,,Večeras ležim noseći na ustima još vlažne poljupce Zizieme, Kako sam bogat i kako čuvam lakomo i ljubomorno to neočekivano blago”, krajem marta mu ona priznaje da voli drugog, ,,Ona me nije volela. Ona nikog ne voli”.

Tajanstvena A.

Njegovu karijeru je dovodila u pitanje naklonost prema lepim devojkama i ženama. Po nagovoru Milutina Jovanovića, Dučićevog prethodnika iz Srpske ambasade u Ženevi koji je premešten u Bern, izvesna gospođa Fogel je poslala pismo Ministarstvu inostranih poslova u kojem tvrdi da je Dučić zaveo njenu devetnaestogodišnju kći, i da odbija svaku odgovornost zbog tog čina. Dučić je sve rešio jednim pismom Ministarstvu. Zapitao je kako je moguće da ,,jedna manikirka piše onako u stilu naše zvanične korespodencije, vidi se lako iz kojeg mesta u Švajcarskoj idu konci ove literature”. Nižu se ljubavi; dok je u Dučićevom dnevniku, iz njegove sedme decenije, ostao zapisan trag o A., sa kojom je igrao u rimskom hotelu ,,Palas Orsin”, dok posle jednog od zajedničikih izleta piše: ,,Za polovinu je A. mlađa od mene. Sve što ja nemam ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavoj borbi sa životom”. Krajem februara za rođendan joj poklanja budilnik, ,,Nema dražeg poklona nego što je sat koji ženi koju volite neprestano kuca o vama, koji je uveče opominje kad treba zaspati i ujutru zakuca novi dan”. Sledećeg dana zapisao je da je A. otišla s mužem u Napulj, pošto su oboje bili u sviti princeze. Narednih meseci su se dopisivali, a onda se postepeno gubi njen trag u Dučićevom dnevniku.

.1943. godine pesnik se razboleo od španske groznice, a umro je 7. aprila. Sahranjen je u Geriju, u američkoj državi Indijana, gde je živeo poslednjih godina. 22. oktobra 2000. godine njegova želja da bude sahranjen u rodnom Trebinju je ispunjena

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: