Vreme života i vreme Remarka

Jedan od najvećih nemačkih pisaca XX veka, Erih Marija Remark, ostavio je dubok trag u svetskoj književnosti postavši jedan od najcenjenijih antiratnih novelista. Međutim, njegova domovina Nemačka prognala ga je, uništavajući knjige koje su se prodavale i izdavale u knjižarama, bibliotekama i na univerzitetima. Zemlja koja je trebalo da mu bude dom, postala je njegov neprijatelj.


25. septembra 1970. godine, novine u svetu objavljuju tragičnu vest o smrti pisca čija će dela godinama kasnije krasiti mnoge biblioteke. Remarkovo srce stalo je, posle četiri meseca bolesti, a na samrti, pored njega, bila je njegova žena Polet. Svoje poslednje godine proveo je u Švajcarskoj, na obali jezera Mađore koje je veoma voleo.  Preminuo je u 72. godini svog života ostavivši značajna dela mnogim budućim generacijama.

Ispovest izgubljene generacije
Rođen je kao Erih Paul Remark 22. juna 1898. godine u Osnabriku, u Nemačkoj, a nekoliko godina kasnije preuzima majčino srednje ime Marija kao svoje srednje ime. Prezime (Remark) oblikuje u skladu sa originalnim francuskim spelovanjem porodičnog prezimena iz XIX veka (Remarque). Želju da nakon završenog koledža postane predavač prekinulo je ratno stanje u Evropi i poziv za vojsku. Sa 19 godina, nakon šest meseci obuke, juna 1917. Remark odlazi na Zapadni front, najznačajnije bojište u Prvom svetskom ratu. Nakon dva meseca borbe u rovovima, biva teško ranjen. Stanje je bilo ozbiljno – metak u vratu i šrapneli u ruci i nozi. Odveden je u vojnu bolnicu u Nemačkoj u kojoj je, i nakon oporavka, ostao sve do kraja rata. Tamo i piše svoju prvu novelu „The Dream Room“ koja je objavljenja 1920. godine, a dve godine kasnije se seli u Hanover gde postaje urednik u časopisu „Eho Kontinental“. Ovaj časopis bio je u vlasništvu tada vodeće kompanije proizvođača automobilskih guma. Tamo je pisao i slogane, ali i članke o putovanjima i automobilima.

Nikad nemoj želeti da previše znaš, što čovek manje zna, život je jednostavniji. Znanje čini čoveka slobodnim, ali ne i srećnim. Dođi, pij sa mnom, u ime bezazlenosti, gluposti, vere u budućnost, snova o sreći.

Period koji je proveo u bolnici je bio prekretnica koja ga je nagonila da razmotri pisanje knjige o iskustvima u ratu. Skuplja materijale – lične priče svojih prijatelja iz vojske, vodi intervjue sa ranjenima u bolnici i koristi njihove dnevnike kako bi ušao u samu srž razmišljanja vojnika. „Ova knjiga nije niti optužba niti ispovest, a ponajmanje avantura, jer smrt nije avantura za one koji stoje licem u lice sa njom. Ovom knjigom ću pokušati da prikažem jednu generaciju ljudi koja, iako je uspela da izbegne njegove granate, biva uništena ratom“, piše na početku svog romana „Na zapadu ništa novo“. Ovaj roman spada u antiratne knjige koje su velikom brzinom postajale popularne u Nemačkoj, u kasnim dvadesetim, u koje takođe spada i poznati roman Arnolda Cvajga „Spor oko seržanta Griše“. Zajedničko ovim dvema knjigama je jedinstven način pripovedanja – sličan novinskom članku ili izveštaju, kao i jak osećaj pacifizma koji se može osetiti među stranicama. Roman „Na zapadu ništa novo“ je prvenstveno objavljen u novinama, a tek kasnije u formi knjige. Iako se ne obazire na prikazivanje krvavih i teških scena, kroz sva dela u kojima se junaci suočavaju sa nedaćama rata, provlači se jak osećaj sentimentalnosti. Ova knjiga se pojavila u vreme kada su teme vezane za Prvi svetski rat bile popularne u Nemačkoj, ali interesantnije je bilo videti na koji način Nemci posmatraju ovakvu tragediju svetskih razmera. Bitke u knjizi nemaju ime, vojnici nemaju prošlost, nemaju budućnost. Imaju samo svoj goli život koji provode u rovovima i predstavljaju deo izgubljene generacije; generacije bez budućnosti. Besmisao rata je glavna metafora koja se provlači kroz celo delo, a glavni lik Paul Braumer vojnik je na frontu, baš kao što je nekada i Remark bio. Rat je biznis, smrt je svakodnevnica. Rat je borba za koju te nijedna obuka ne može spremiti. Remarkovi likovi su obični ljudi – muškarci, žene, vojnici, veterani, izbeglice i žrtve totalitarizma; svi oni koji su pod uticajem različitih životnih problema i situacija izgubili svoje „ja“ i koji se pitaju da li život uopšte ima ikakvog smisla.

Obećana zemlja
Roman „Na zapadu ništa novo“ njegovo je treće delo koje nastaje 1927. godine, posle samo nekoliko nedelja pisanja.  Sve do 1929. godine nije uspevao u pokušajima da nađe nekoga ko bi roman  izdao, međutim, nakon izdavanja nastaje veliki bum. Prodata je u milion primeraka, a danas je dostupna na više od 50 jezika i smatra se najboljim nemačkim romanom. Tema Remarkove sledeće knjige „Povratak“ bila je takođe ratno stanje, a posmatrana je kao nastavak njegovog romana „Na zapadu ništa novo“. Takođe, prvo je objavljena u novinama u Nemačkoj, a zatim i  u formi knjige, aprila 1931. godine. Roman opisuje iskustva mladog junaka Ernsta koji se vraća iz rata posle četiri mučne godine i pokušava da se vrati u normalnu svakodnevnicu. Mladi junaci, nekada puni života i ideala, nakon Velikog rata suočavaju se sa mnogim životnim i moralnim pitanjima. „Sada uviđam da je i ovde, u predelu mojih uspomena, besneo tih, nečujan rat, i da je besmisleno i dalje nešto tražiti. Između prošlosti i sadašnjice stoji vreme kao širok ponor – ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja.” Iako manje poznata od prethodnog romana, knjiga ostavlja jak uticaj na čitaoce fokusirajući se na besmisao i nasilje rata koje ostavlja mlade vojnike psihički i emocionalno obogaljenim.

Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi hoće da se rastanu.

Nakon rata, kako bi obezbedio sebi sredstva za život, radio je kao profesor, novinar, bibliotekar, urednik, a davao je i časove klavira. Remark je oduvek sebe smatrao apolitičnom individuom, međutim, čitaoci, ali i država, mislili su drugačije. Pacifizam u delima velikog broja pisaca nije se dopao vladajućoj partiji u Nemačkoj početkom tridesetih godina. Knjige su viđene kao optužba protiv vojske, a Remark je smatran politički orijentisanim autorom.  Nakon filmske adaptacije knjige „Na zapadu ništa novo“, 1930. godine, napravljene u američkoj režiji, film nailazi na neodobravanje od strane Nemačke. Iako je u SAD film dobio Oskara, kancelarija za cenzuru u Nemačkoj nalaže reditelju da, ako želi da se film prikaže u Nemačkoj, mora napraviti izmene, što je i učinjeno. U decembru 1930. godine, projekcija je sabotirana od strane Nacista, a organizator protesta bio je niko drugi do Jozef Gebels. Nacisti i nemački konzervativci knjigu ocenjuju kao napad na ugled zemlje i kao deo Marksističke propagande, a Remark postaje izdajnik. Nacisti 1933. javno zabranjuju i spaljuju njegova dela, zajedno sa drugim „antifašističkim“ delima, i objavljuju dokument koji pokazuje da Remark nikada nije učestvovao u ratu, a sam Remark napušta Nemačku, samo jedan dan nakon što je Hitler postao kancelar, 30. januara 1933. godine. Kao poslednji udarac, Nemačka vlada mu oduzima državljanstvo.

Normalan čovek postaje melanholičan kad se spusti veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.

Sledeće delo „Tri ratna druga“ objavljeno je 1936. godine. Ponovo se suočavamo sa likovima veoma razočaranih životom. Novinu u ovom delu predstavlja nota neklasične ljubavne priče Roberta i Patricije, devojke koja boluje od tuberkuloze. Ovaj roman ne neguje samo prijateljske odnose glavnih junaka već dodaje i priču o ljubavi i požrtvovanosti. 1939. godine Remark dolazi u SAD, a 1947. godine postaje američki državljanin. Gubitak Nemačke nakon Drugog svetskog rata menja Remarkov način pisanja, pri čemu on razmatra i razvija likove i njihove živote u godinama koje slede nakon ratova i razaranja. To je slučaj i u romanu „Trijumfalna kapija“ koji je  objavljen 1946. godine i prati Nemačkog doktora Ravika, koji živi „od danas do sutra“ i koji je izbegao u Pariz nakon što mu je Nemačka vlada oduzela državljanstvo. U Parizu radi ilegalno operišući uticajne građane. Nekada hvaljeni doktor postaje čovek bez zemlje. Kako Remark voli da provlači iste likove kroz različita dela, Ravika možemo sresti i u romanu „Senke u raju“. Većina romana prepuna je kontradiktornosti u životu i paradoksa pokazujući istovremeno slike života i smrti.

Heroj nacije, izdajnik države
Nakon izgnanstva, Remark svega nekoliko puta posećuje Nemačku i to turistički. Njegova kasnija dela kao što su „Vreme života i vreme smrti“ (1954.), „Crni obelisk“ (1956.), „Iskra života“ (1957.), „Nebo nema miljenike (1961.) i „Noć u Lisabonu“ (1962.) uvode priču lične krize, traženja izlaza iz životnih nevolja, ali i avanture. Roman „Na zapadu ništa novo“ predstavlja vrhunac njegovog stvaralaštva, sa čime se mnogi kritičari slažu. Njegov rodni grad Osnabrik dodeljuje nagradu za mir u njegovu čast, a u SAD je 1995. godine osnovan Remarkov institut. Remark ostaje jedan od najznačajnijih pisaca, ne toliko zbog specifičnog načina pisanja već zbog toga što je jedan od retkih koji je uspeo da prikaže vladajući režim onakav kakav zaista jeste. Bio je jedan od retkih koji su zaista pisali o nemačkim zločinima, a narod kao narod, iako ga je cenio kao pisca, zbog straha nije mogao (ili smeo) da ga podrži. Iako kritičari smatraju da su mane pisca bile to što piše o sličnim pričama, ubacuje previše klišea i previše je sentimentalan, čitaoci misle drugačije i veličaju dela ovog pisca. „Ne ljutite se zato ako se začas vratim u one na priču nalik godine kad se nada vijorila nad nama kao zastava i kad smo verovatli u onako sumnjive stvari kao što su čovečnost, pravičnost, tolerancija – kao i u to da će jedan svetski rat svakako biti dovoljna pouka jednoj generaciji.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst:

Tags

Remark