Žao nam je? Sramota!

Nisu blizu izbori, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom je trećeg decembra. Danas je u Beogradu blizu 98 hiljada osoba sa invaliditetom. Njihovi najveći problemi su nezaposlenost, nepristupačnost objekata, nedovoljna podrška u zajednici i diskriminacija. Četvrtina roditelja dece sa invaliditetom morala je da napusti posao. Na ulazu u prodavnicu ortopedskih pomagala su stepenice. Kako?


U Srbiji ne postoji ujednačena definicija invaliditeta koja se koristi u tekstovima zakona i javnih politika. Izraz „osobe sa invaliditetom“ označava osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću koje, usled društvenih ili drugih prepreka, nemaju mogućnosti (ili su one ograničene) da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške. Upravo zbog toga nemoguće je utvrditi tačan broj osoba sa invaliditetom. Postoje brojni predlozi o kreiranju baza podataka koje bi, pored samog broja, dale informacije o polu i vrsti invaliditeta, ali takvi predlozi nisu ni blizu sprovođenja u delo. Iako se ne zna tačan broj, čuje se jasan glas. Ovi ljudi ne kriju svoje nezadovoljstvo i ogorčenost. Njihovih zahteva je mnogo, njihovi zahtevi su najosnovniji.

Iako je činjenica da je u poslednjih petnaest godina sa strane zakona došlo do pomaka, u praksi su stvari sve gore.

2010. godine u Srbiji je donet zakon o obaveznom zapošljavanju invalida. Ovim zakonom je obaveza svakog poslodavca da u svojoj firmi na 50 zaposlenih ima barem jednu osobu sa invaliditetom. Kazna za nepoštovanje zakona izriče se u dinarskoj vrednosti tri minimalne mesečne zarade. Kako navode članovi udruženja osoba sa invaliditetom poslodavci pre biraju da plate kazne nego da se posvete i prilagode „posebnim“ potrebama ovih ljudi. Plaše se čestih bolovanja i svesni su arhitektonskih barijera na koje bi zaposleni nailazili. Takođe, problematika je u tome što većina njih nema potrebna znanja i veštine, usled nepristupačnog obrazovanja, dok za fizičke poslove nisu sposobni. Ljudi kod kojih se oblik invaliditeta pojavi u kasnijim godinama života nemaju mogućnost prekvalifikacije. Među radnim mestima koja im se nude, kako smo uspeli da primetimo, su poslovi kafe kuvarica, rad u call centru, administraciji, gde se naglašava kako posao nije prilagođen ljudima u kolicima, slepim ljudima i ljudima sa težim hendikepom. Zvuči kao šala. Danas, najveći procenat osoba sa invaliditetom (čak 61%) živi od penzija koje su, kako nasleđene od roditelja, tako i prevremeno stečene. Prihode od rada ostvaruje okvirno 6% stanovnika, dok na socijalnu pomoć pravo stiče 4 %. Petina njih spada u kategoriju izdržavanih lica.

Je l’ to najbolje što možete?
Jedan od parametara ocene javnih ustanova jeste njihova prilagođenost osobama sa invaliditetom. Svaki javni objekat mora imati rampu. Ponekad, one se čine kao provokacija. Preuske, previše strme, navode ljude da se zapitaju za koga su zapravo pravljene. 2018. godine i dalje postoje domovi zdravlja, škole, sudovi, opštine, fakulteti koji nemaju adekvatne prilaze za osobe sa bilo kojim tipom hendikepa. Korišćenje javnog prevoza jeste naučna fantastika i pored opreme za koju pretpostavljamo da je namenjena osobama sa invaliditetom, uprkos tome što niko od građana nije obučen za korišćenje te iste opreme, što ne pokazuju želju za učenjem i što vozačima to predstavlja problem. Nedostatak zvučne signalizacije, staze za slepe i slabovide koje se moraju urediti velike su smetnje u kretanju. Gluve i nagluve osobe nemaju prevodioce u javnim ustanovama, a kursevi učenja znakovnog jezika se ni ne odvijaju zbog premale zainteresovanosti.

Svako ko nije proveo vreme sa osobom kojoj treba objasniti da je sve to što je zbunjuje na ulici nečiji propust, a ne njen konkretan defekt, zna koliko je teško stvoriti nekome osećaj pripadnosti i izgleda da je malo onih koji shvataju šta znači kada u okruženju u kom neko živi postoji svega nekolicina ljudi sa kojima je moguće sporazumeti se. Očigledno, uslovima života tih ljudi upravlja neko ko zna veoma malo.

Hendikep je u društvu
Sve te ljude koji imaju bilo koji tip hendikepa, više od svega fizičkog, od društva izoluju stereotipi i predrasude. Iako se u svetu na tom problemu radi sa dosta ozbiljnog i posvećenog rada, u Srbiji se ne radi. U Srbiji se tek ovlaš ispoštuje forma. Stvari stoje tako da se čak 45% roditelja dece sa invaliditetom žali na neki vid izopštavanja i vređanja. Statistike pokazuju da čak trećina ispitanika smatra da deca ometena u razvoju imaju negativan uticaj na drugu decu u porodici. 87 % stanovništva smatra da osobe sa Daunovim sindromom ne mogu da završe školovanje, 19% učenika i učenica smatra da je vid diskriminacije prema nekim grupama građana opravdan.

U svemu ovome 90% ispitanika smatra da osobe sa smetnjama u razvoju i oblicima invaliditeta mogu uspeti u životu uz određenu podršku. A čiju? Da li u vezi sa tradicionalnim vaspitanjem, nivoom (ne)obrazovanosti, vrednostima koje gaje, ljudi ne znaju šta je diskriminacija i nisu upoznati sa problemima koje osobe sa invaliditetom nose na svojim leđima, a prave ih upravo oni!

AUTORKA: Sanja Todorović

Ocenite tekst: