Želite novac? Izvolite!

Da li biste voleli da radite samo tri sata dnevno, a imate mesečna primanja čak i ako ne radite? Možda vam deluje nemoguće, ali upravo to predlaže holandski istoričar.


Holandski ekonomski istoričar Ruther Brehman stekao je međunarodnu slavu posle svog nastupa na Svetskom ekonomskom forumu u januaru. Forum nije obeležio, kao prethodnih godina, neki poznati CEO ili političar u zenitu popularnosti. To je uradio Ruder Berhman svojim nastupom i novom knjigom, koja postaje sve popularnija među studentima i ekonomistima. Čini se kao da sam na konferenciji među vatrogascima, a nikome nije dozvoljeno da priča o vodi. Ovim rečima započeo je svoj govor mladi holandski pisac i time ukazao na apsurd samog foruma jer, prema njegovom mišljenju, nejednakost i sve veće siromaštvo nisu ni spomenuti, a kamoli obrazlagane na valjan način.

Prva zamisao Berhmana deluje, na prvi pogled, kao običan kliše: Ljudi stalno treba da teže idealnom, utopijska ideja ne sme da stane. Međutim, kada u prvim poglavljima iznosi brojke i činjenice, vrlo lako dolazimo do zaključka da se takav ideal, zapravo, izgubio. Danas se isključivo gleda krajnji ekonomski rezulat i cilj je da on bude što viši, a kako će se on raspodeliti nije predmet razmatranja. Površno gledano, napredujemo svakog dana, ali da li je to baš tako? Sa jedne strane, BDP većine zemalja dostiže istorijske vrhunce, profiti kompanija nikada nisu bili veći, nominalne nadnice su veće a sa druge strane troškovi života sve su izraženiji, potrebe sve veće a kupovna moć sve manja. Ako dohodak razdvaja najvišu i najnižu klasu, onda ih sveprisutna depresija i anksioznost svakako spajaju.

Univerzalni osnovni dohodak
Mnoštvom dokaza Berhman potkrepljuje dve ključne stavke u knjizi: bezuslovni dohodak za sve i kraća radna nedelja. Od industrijske revolucije do danas, na delu je robotizacija i mehanizacija privrede. Ludizam, kao pokret bunta protiv mašina svojevremeno nije bio opravdan jer su te iste mašine stvarale još više radnih mesta, danas deluje realističnije. Naime, Bergman na vrlo duhovit način opisuje i predviđa uklanjanje ljudi sa radnih mesta i njihovu zamenu robotima: U budućnosti u fabrikama biće jedan zaposleni i jedan pas. Radnik će hraniti psa, a pas čuvati mašine. Kao zamenu, pisac predlaže dohodak kojim će se posledice rastuće nezaposlenosti ljudi ublažiti. Iskorenjivanje siromaštva je moguće. Problem siromašnih je isključivo nedostatak novca, nikako inteligencije i sposobnosti. Upravo zbog toga, autor predlaže besplatna primanja i navodi niz primera koji pokazuju da su ona u isto vreme najefektivnija i najjeftinija u borbi protiv beskućništva i siromaštva. Da bi nezaposleni pojedinac ostvario socijalnu pomoć, neophodna je velika administracija koja utvrđuje koliko je zarađivao u prethodnom periodu, iz kojih razloga je izgubio posao i da li aktivno traži posao. Utvrđivanje ovih uslova zahteva veliki birokratski aparat koji stvara velike troškove, a ovaj novac bi mogao da se efikasnije iskoristi kada bi se novčana pomoć nezaposlenima i siromašnima prosto pružala bezuslovno. Tim argumentom opovrgava ukorenjena mišljenja mnogih poznatih ekonomista.

Kraće radno vreme
Više nadnice i kraće radno vreme pozitivno utiču na produktivnost i volju za radom. Henri Ford, koji je prvi ustanovio specijalizaciju u industriji automobila, primenio je obe stvari. Radnici su imali više vremena za kućne poslove i decu, zavoleli su svoj posao i sami počeli da kupuju kola koja su proizvodili. Ideja je da je samo zadovoljan radnik dobar, produktivan radnik. Sa sve razvijenijom tehnologijom biće potrebno manje vremena za dostizanje i viših nivoa proizvodnje. Ono što ostaje izazov za čovečanstvo jeste preraspodela bogatstva. Svi ljudi bi trebalo da uživaju u blagodetima savrmenog načina proizvodnje, jer veća socijalna jednakost neće ugroziti ekonomski rast. Uostalom, istraživanja na koja ukazuje jasno govore da veći BDP bez pravične raspodele nije indikator ljudske sreće i napretka jednog društva.

Svaki dolar uložen u beskućnika trostruko se vraća kroz uštedu na zdravstvo, policiju i troškove suda. Autor predlaže osnovni dohodak, koji će svakome omogućiti da sam osmisli pravac svog života.

Samo prestanite da pričate o filantropiji i počnite o porezima, još jedna u nizu rečenica koje predstavljaju suštinu Brehmanovog rešenja. Prvo, treba poboljšati naplatu poreza, odnosno smanjiti utaju. OECD je dokazao da siromašne zemlje gube na utaji poreza tri puta više novca nego što dobiju od inostrane pomoći. Druga mera tiče se progresivnog oporezivanja. Ono treba da bude izražajnije kako apsolutno, tako i relativno. Primer SAD iz šezdesetih godina pokazuje da, iako je stopa oporezivanja bila 91% (danas je 37%), nije sputavala privredu, a razlike među slojevima bile su znatno manje. Popularni američki san nikada nije bilo teže ostvariti u Americi nego danas. Možda je to razlog da upravo Sjedinjene države budu začetnik promena.

AUTOR: Vojin Rodić

Ocenite tekst: