Živimo li bolje nego ikada? Prikaz knjige: Poluskriveni ekonomski fenomeni

Poluskriveni ekonomski fenomeni objavljeni su ove godine u izdanju „Arhipelaga“, kao zbirka eseja i rasprava. Na pitanja uzroka naše nerazvijenosti, budućnosti srpskih plata i penzija, kao i samog svetskog ekonomskog poretka, odgovore je za „MonopolList“ dao Goran Nikolić, ekonomista i jedan od autora knjige.


ML: Iako često čujemo kako su danas plate „nikad veće“, u knjizi to demantujete. Kada su plate na ovim prostorima bile najviše? Kada ćemo ih ponovo dostići?

GN: Praktična stagnacija neto plata duga devet godina je, po svemu sudeći, završena 2017, ali optimistično projektovan srednjoročni godišnji rast zarada od oko 4%, imajući u vidu njihov komparativno nizak nivo, nije neko ohrabrenje. Naime, ako plate budu rasle tom dinamikom biće potrebno 17 i po godina da se udvostruče, tj. da dostignu sadašnji nivo Hrvatske, koja će za to vreme daleko odmaći. Prosečna neto zarada bi u decembru trebalo da se, zbog povećanja u javnom sektoru, približi nivou od 500 evra.

Procene govore da će nezaposlenost u Srbiji nastaviti da pada, i to kao posledica očajne demografske situacije. Naime, stanovništvo uzrasta 15-65 godina dramatično se smanjuje, za oko pola procenta godišnje! Mnogima će zvučati kontraintuitivno, ali to je dobro za one koji imaju ili traže posao jer će pritisak na tržištu radne snage rasti, i samim tim i prosečne zarade.

Prosečne zarade u centralnoj Srbiji i Vojvodini dinamično rastu od 1956, više nego utrostručivši se u naredne 22 godine. Osamdesete su godine pada domaćih zarada, koje su posebno niske 1983-1988, što je povezano sa programom ekonomske stabilizacije. Oporavak 1989. i delom 1990. kratko je trajao. Sunovrat srpskih plata dešava se 1993, usled hiperinflacije. Kakva-takva normalizacija kreće sa programom Dragoslava Avramovića januara 1994, a konačno sa petooktobarskim demokratskim prevratom počinje snažan rast neto zarada, koje jula 2008. dostižu 420 evra (tokom 2006. i 2007. realne plate su porasle čak 31%).

Posmatrajuću 2019. u odnosu na 2000, realne plate su porasle više nego trostruko a sa optimističnim rastom realnih plata za po 4% godišnje od 2019. do 2024. neto plate će u realnom iznosu 2021. prestići maksimum koji smo dostigli 1979, finalne godine tzv. zlatnih sedamdesetih.

ML: Kada smo kod primanja, postoje li slični podaci o penzijama?

GN: Prema PIO fondu, Srbija ima 1,7 miliona penzionera, dok ih je 1976. bilo je 439 hiljada, koji su dobijali veoma pristojne „čekove”, najvećim delom zahvaljujući činjenici da je Fond punjen od strane četiri puta više radnika. Rekordan broj isplaćenih penzionerskih čekova bio zabeležen februara 2015, a na osnovu rekordnog broja rođenih nakon 1952, možemo očekivati ubrzanje trenda opadanja broja penzionera.  

Posle devet godina snažnog rasta nakon 2000, penzije su idućih osam godina praktično bile u padu. U razdoblju 2010–2018. ostvaren je kumulativni pad realne prosečne penzije za čak petinu, a to znači da je za toliko opala kupovna moć srpskog penzionera. Lagan trend rasta domaćih penzija nastavljen je ove godine.

ML: Od svih tranzicionih zemalja, Srbija je zabeležila možda i najlošije razvojne rezultate. Šta je, prema Vama, primarni razlog za to?

GN: Iako se domaća privreda prepolovila 1991–1993, zabeležila je prosečan godišnji rast od 1,5% u drugoj polovini 90-ih. To je skroman rezultat u odnosu na tranzicione ekonomije Centralne Evrope (3,2%) koje, istini za volju, nisu doživele ni izbliza tako dramatičnu recesiju.

Osnovni razlog za današnjji nizak nivo razvoja domaće privrede je strahovit pad tokom 1990-ih, dok su negativni efekti reformi, a time i ekonomskih politika nakon 2000. praktično neznatni.

Srpska privreda je ostvarila prosečan rast u periodu 2000-2018. od 3%, ali je niska baza nasleđena iz devedesetih od fundamentalnog značaja za razumevanje današnjeg niskog nivoa BDP-a po glavi stanovnika Srbije. Takođe, relativno nizak nivo fiksnih investicija u BDP-u počevši od 2000. a naročito od 2009. (18,8%, naspram 22,2% u zemljama CIE), doprineli su relativno sporom ekonomskom rastu. Najveći nedostatak investicija, od oko 3% BDP-a, odnosi se na privatni sektor, naročito kada se radi o malim i srednjim domaćim kompanijama, koji su najviše pogođene lošim ekonomskim okruženjem.

S obzirom na nedovoljan stepen razvoja Srbije, a time i slab potencijal za veći rast, ono što je postignuto od 5. oktobra 2000. do danas je svakako obeshrabrujuće. Osnovni razlog za današnjji nizak nivo razvoja domaće privrede je strahovit pad tokom 1990-ih, dok su negativni efekti reformi, a time i ekonomskih politika nakon 2000. praktično neznatni. U suštini, problem se svodi na obezvređivanje kapitalnih kapaciteta srpske privrede tokom 1990-ih, koji uglavnom postaju neproduktivni u uslovima otvorene tržišne ekonomije.

Mi smo jedna od malog broja zemalja čiji je BDP manji u poređenju sa periodom pre tranzicije. Naime, procenjeni BDP Srbije u 2019. je za oko desetinu niži nego 1989, dok su ostale zemlje u tranziciji u istom periodu u proseku povećale BDP za oko dve trećine. Kao rezultat ove divergencije, BDP po stanovniku ovih zemalja u proseku je veći skoro duplo od srpskog, dok su 1989. bili približno jednaki.

ML: Kako ocenjujete srpsku tranziciju?

GN: Ekonomske, političke i reforme vezane za vladavinu prava koje su sprovedene u Srbiji od 2000. bile su spore i nedovoljne za uspostavljanje funkcionalne tržišne ekonomije koja postoji u zemljama kontinentalne Evrope. Na to ukazuju izveštaji organizacija poput MMF-a i Svetske banke. Čini se da je vladavina prava, toliko bitna za ekonomski rast veoma loše pozicionirana, posebno u poslednjih sedam godina. 

ML: Jedan od mitova koje u knjizi pokušavate da razotkrijete jeste masovni „odliv mozgova“. Da li je zvanična statistika zaista tako crna?

Kolike bi mogle biti stvarne cifre teško je pitanje, a možda još teže je proceniti udeo mladih obrazovanih ljudi u emigracijskim talasima. Neke studije ukazuju na to da je u periodu 2008–2010. njihova prosečna neto emigracija iznosila 9,8 hiljada ljudi (što ne uključuje ilegalnu migraciju i migraciju u veliki broj, istina manje bitnih zemalja).

Iako je emigracija mladih i obrazovnih ljudi veliki problem, njen kvantitet je daleko precenjen u javnosti.

Od upisanih 9484 budžetskih studenata na Univerzitetu u Beogradu školske 2016/17. realno je pretpostaviti da samo određeni fakulteti mogu napraviti kadrove koji bi popunili tražnju na Zapadu. Tu, pre svega, mislim na elektrotehniku, matematiku, fiziku, hemiju, fizičku hemiju, biologiju, medicinu i mašinstvo, gde se zbirno upisalo 2258 studenata. Pored toga, „prođu” na Zapadu eventualno bi mogli da imaju studenti građevine, veterine, arhitekture, saobraćajnog i FON-a, kojih je 1331. Dakle, ako bi cela „budžetska” generacija pomenutih 13 fakulteta otišla u zemlje Zapadne Evrope i Angloamerike, to bi bilo tri i po hiljade mladih ljudi (tačnije 3589). Naravno, to se nikako neće desiti jer će veći deo njih biti primamljen da ostane u zemlji da bi se bavio naukom ili drugim unosnim poslovima. Bitan element biće i to što ovde već imaju izgrađene socijalne i emotivne mreže i kućni dom. Pored toga, konkurencija pri pronalaženju posla ili plaćenih doktorskih studija u inostranstvu je tako snažna da će relativno mali broj naših najtalentovanijih svršenih diplomaca uspeti da se izbori. Naravno, sreću na Zapadu mogu potražiti i studenti sa drugih fakulteta i univerziteta u zemlji, ali će i njihova šansa da nađu posao u struci biti relativno mala. Cela ova, možda dosadna, statistika ima za cilj da ukaže na to da je kvantitet neosporne pojave odlaska mladih stručnjaka u inostranstvo daleko precenjen.

ML: Kako vidite stanje svetske ekonomije u narednim godinama? Šta su najveći rizici i kakve su implikacije na ekonomski razvoj naše zemlje?

Globalna ekonomija je u sinhronizovanom usporavanju i rast za 2019. je procenjen (IMF) na samo 3%, najsporiji tempo od globalne finansijske krize. Razlog su rastuće trgovinske barijere i sve veće geopolitičke tenzije. Procenjuje se da će trgovinske tenzije između SAD i Kine kumulativno smanjiti nivo globalnog BDP-a za 0,8 posto do 2020. Rast se smanjuje i zbog faktora niskog rasta produktivnosti i starenja populacije u razvijenim zemljama. Pad međunarodne trgovine bi, uz smanjivanje priliva stranih direktnih investicija i usporavanje u EU, mogao da ima značajno negativno dejstvo na srpsku privredu.

INTERVJU VODIO: Ivan Radanović

Ocenite tekst: