Izbegavajte društvo trivijalnih ljudi

Erih From, nemački doktor filozofije, profesor psihologije, socijalni psiholog i psihoanalitičar, objašnjavao je egzistencijalnu potrebu čoveka da ovlada umećem ljubavi i života, i destruktivne sile u čoveku koje ga nagode da beži od slobode i svog smisla. From objašnjava da je za ljubav potrebno mnogo znanja i truda, i da se ona ne dešava slučajno, već se njome ovladava kroz umeće, koje se postiže dugim i upornim delovanjem. On o svojoj knjizi, Umeće ljubavi, govori da: ,,Ona želi da ubedi čitaoca da su svi njegovi pokušaji na ljubav osuđeni na neuspeh sem ako ne pokuša najaktivnije da razvije svoju celokupnu ličnost, tako da postigne produktivnu orijentaciju; to zadovoljenje individualne ljubavi ne može biti postignuto bez kapaciteta da se voli svoj bližnji, bez prave poniznosti, hrabrosti, vere i discipline. U kulturi u kojoj su ovi kvaliteti retki, postizanje sposobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće”. Dalje, From objašnjava: „Većina ljudi shvata problem ljubavi prvenstveno u tome kako biti voljen, pre nego kako voleti, u sposobnosti da voli. Stoga, problem za njih je kako biti voljen, kako biti dopadljiv. Ljudi misle da je ljubav jednostavna, ali da je pronaći pravi objekat ljubavi – ili biti voljen – teško. Ovaj stav ima nekoliko uzroka ukorenjenih u razvoju savremenog društva. Jedan od uzroka je velika promena koja se dogodila u 20. veku sa poštovanjem izbora objekta ljubavi.“

Umeće življenja
From pokušava da objasni tajnu umeća življenja, odnosno da čitaocu pruži smernice za razvijanje i ovladavanje jednog tako značajnog i egzistencijalnog umeća, kakvo je umeće da se živi kvalitetan i smislen život. Jedna od prepreka koje smetaju da se nauči umeće življenja je i vođenje praznih trivijalnih razgovora.

„Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Aktivni karakter ljubavi ogleda se u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi. To su: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli”.

Trivijalno (od latinske reči tri-via – mesto gde se susreću tri puta) obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. From objašnjava: ,,Ali zaista, kad su ljudska bića pretvorena u potrošnu robu, kakvi njihovi razgovori i mogu biti nego trivijalni? Kad bi roba u samoposluzi mogla govoriti, zar ne bi pričala o kupcima, o trgovačkom osoblju, o vlastitim nadama da će biti prodata po visokoj ceni i razočarenju kad postane jasno da se uopšte neće prodati? Ljudsku potrebu da se govori o sebi, i da pri tom drugi slušaju, gotovo je nemoguće preceniti. Da ta potreba postoji samo u vrlo narcističnim ljudima, punim sebe, bila bi lako razumljiva, međutim ona postoji u svakoj prosečnoj osobi, iz razloga svojstvenih našoj kulturi. Savremeni čovek je čovek mase, visoko „socijalizovan“, ali vrlo usamljen. Savremeni čovek je otuđen od drugih i suočen s nedoumicom: plaši se bliskog dodira s drugima, a podjednako se boji i da bude sam i da nema dodira s drugima. Uloga trivijalnog razgovora upravo je u tome da odgovori na pitanje: „Kako da ostanem sam a da ne budem usamljen?“.

Trivijalno društvo
„Dok pričam, znam da postojim; da sam neko, da imam prošlost, posao, porodicu. Pričajući o svemu tome, ja potvrđujem sebe. Međutim, potreban mi je neko da me sluša; ako bih pričao samom sebi, poludeo bih.” Slušatelj stvara iluziju dijaloga, dok se tu zapravo odvija monolog. Pošto ne postoji susret dve osobe a da ni na jednu nije ostavio utisak ma koliki on bio, tako i trivijalno društvo utiče na pojedinca i nameće mu potrebu za preispitivanjem. Loše društvo, s druge strane, nije samo društvo čisto trivijalnih ljudi, nego zlih, sadista, destruktivnih, prema životu neprijateljski nastrojenih ljudi. 

From zaključuje: ,,Sva ova razmatranja vode ka zaključku da je zlo i trivijalno društvo poželjno potpuno izbegavati, izuzev ako je neko u stanju da u potpunosti ostane pri svome i tako dovede onog drugog do sumnje u svoju poziciju. Ukoliko neko već ne može izbeći loše društvo, onda ne bi trebalo da bude obmanut: trebalo bi da vidi neiskrenost iza maske prijateljstva, destruktivnost iza maske nečijih večitih žalopojki o tome kako je nesretan, narcizam iza šarma; takođe se ne bi smeo ponašati kao da je naseo na varljivu spoljašnost – inače će i sam biti primoran na određenu neiskrenost”.

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: