Jezička diskriminacija ekonomije

O jeziku obično razmišljamo u kontekstu potrebe za učenjem dodatnih jezika, pored maternjeg, ali retko, mada bi se pre reklo nikad, u kontekstu sistema za prenošenje ideja i misli. Svaki dan, bilo da pričamo jedni sa drugima, čitamo knjige, razmišljamo, pa, čak, i sanjamo, koristimo se jezicima koje znamo. U svakodnevnom životu, zavisno od toga da li pričamo sa bliskim prijateljima, vršnjacima, profesorima, roditeljima ili nepoznatim osobama u prolazu, jezik koji upotrebljavamo, tj. stepen njegove formalnosti, varira. Šta više, iako sa svakom od navedenih grupa ljudi pričamo srpski jezik, nekad izgleda kao da sa njima, zapravo, pričamo različitim jezicima, sa čime bi se, na primer, verovatno složili i roditelji tinejdžera kad od njih čuju razne reči koje im zvuče sasvim strano.

Sposobnost da mi, kao mlade osobe koje imaju svoj jezik i rečnik, komuniciramo sa profesorima na nivou formalnosti koji se od nas kao studenata i budućih akademskih građana očekuje zahteva da taj svoj jezik modifikujemo i, gde je potrebno, menjamo cele reči i izraze. Dakle, ono što vremenom smatramo sasvim normalnim, tj. nivo formalnosti u izražavanju koji posedujemo prilikom svakodnevnog obraćanja profesorima, pisanja mejlova i drugih oblika komunikacije na fakultetu, zapravo je ništa drugo do učenje novog, starog, jezika. Ali, kao što smo svi do sad mogli uočiti, neko se prilikom te komunikacije na fakultetu izražava bolje, a neko lošije. Neko je u stanju da stvarno zvuči akademski i zrelo, a neko i dalje pokušava da „otrese“ srednjoškolski rečnik. Šta više, oni koji i dalje imaju poteškoće da izmene rečnik kojim su se koristili pre fakulteta nekad mogu da imaju problema prilikom polaganja ispita i bivaju istaknuti pred drugim kolegama kao primeri onoga što treba ispraviti u svom izlaganju.

I tu nije kraj razlikama. Kao što nam je svima jasno, kolege koje susrećemo na fakultetu dolaze iz različitih krajeva Srbije, pa i regiona, sa čime u našu jednačinu uspešnosti korišćenja jezika ulaze i akcenti, tj. dijalekti, a sa njima i lokalni rečnik koji se koristi u krajevima iz kojih ti ljudi dolaze. Ove osobe se prilikom studiranja ne oslobađaju samo mladalačkog rečnika, već bivaju primorane da se oslobađaju i rečnika koji koriste u svojim krajevima, zarad epiteta tzv. školovane, pa, usudićemo se reći i, akademske, osobe.

Primenimo celu ovu logiku na drugi jezik koji učimo na fakultetu, pri čemu ne mislim na strane jezike za ekonomiste. Ne, mislim na Srpski jezik za ekonomiste. Predmet koji svakodnevno učimo, a kasnije i polažemo, bez njegovog eksplicitnog postojanja i upisivanja ESPB za isti. I sami znate momente prilikom učenja iz udžbenika kada biste rekli da čitate lekcije na srpskom, ali ipak niste ni sasvim sigurni da je stvarno tako. Nebrojano puta smo bili u situaciji da pokušavamo da dešifrujemo pojedine rečenice i definicije i nekako ih prevedemo na „svoj jezik“, probamo da ih iskažemo sopstvenim rečima. Ali i ti pokušaji imaju svoja jasna ograničenja u vidu reči koje predstavljaju profesionalni ekonomski žargon koji se ne može menjati, već jednostavno mora da se nauči i koristi. Te reči su ono što vremenom postane deo naše tzv. profesionalne deformacije koju možete uočiti prilikom razgovora sa prijateljima koji studiraju neke druge fakultete, a kojima nije najjasnije zašto tako često volite da koristite reč preferencije, kad je sve što su vas pitali šta ćete da popijete u kafiću.

Sve dok se radi o ovakvim manjim slučajevima u kojima će vas prijatelji pogledati malo čudno, situacija nije tako strašna, i, šta više, može biti simpatična. Ali, na žalost, ono što nam se dešava jeste da mi vremenom taj naš ekonomski jezik poboljšavamo i usavršavamo, te počinje da nam bude sve teže da pričamo „normalnim“ jezikom. Na ekonomska pitanja osoba koje nemaju dodira sa ekonomijom odgovaramo naizgled kriptično, jezikom koji je njima stran, ili u najmanju ruku komplikovan, te im na taj način ekonomiju činimo odbojnom i isto tako komplikovanom za razumeti. Efektivno, jezikom koji koristimo činimo da se ljudi koji nisu naše profesije osećaju nedobrodošlim da konstruktivno učestvuju u konverzaciji koja se vodi o svakodnevnim ekonomskim problemima, te na taj način ostavljamo prostora da zbog nedovoljnog razumevanja materije i jezika koji se koristi za objašnjavanje iste, u nekom trenutku, ako ne i često, isti ti ljudi nasednu na netačna tumačenja ekonomskih podataka zloupotrebljenih u političke ili druge svrhe, samo zato što su te informacije, izgovorene istim tim njima konfuznim jezikom, zvučale manje konfuzno od onog što je neki školovani ekonomista izgovorio.

Pa, šta nam je onda činiti? Odgovor na to pitanje nemam, niti mislim da očekujete da vam ga dam. Ali, ono što zasigurno možemo uraditi jeste da kolektivno „pustimo jezike“ i pričamo o potrebi da pored samog učenja ekonomije učimo i kako da ta znanja predstavljamo zavisno od toga sa kim pričamo, a ne da sa fakulteta izlazimo sa kompleksima više vrednosti samo zbog toga što smo deo zatvorenog kluba ljudi koji se koristi posebnim žargonom koji razume samo odabrana, tj. školovana, grupica ljudi. Ti kompleksi nikome ne pomažu, a ako je sudeći samo po skorijoj ekonomskoj istoriji, i te kako i debelo mogu da nam se kolektivno i globalno obiju o glavu.

AUTORKA: Dunja Ilić

Ocenite tekst: